Igra sudbine - II deo

ežao je pribijen uz zemlju dok mu je srce uspaničeno tuklo. Između vlasi trave video je dva konja kako galopiraju niz put dok su se prekinute uzde vijorile za njima. Kočijaš je ležao na zemlji, u lokvi krvi koja je se sve više i više širila natapajući suvu zemlju i bojeći je u bordo. Za to vreme dvojica razbojnika strgoše platno sa kola otkrivajući 2 ili 3 drvena sanduka i nekoliko džakova koji su se nalazili ispod. Bilo je tu još nekoliko stvari među sanducima, ali iz tog položaja nije mogao bolje da osmotri, a nije se usuđivao da pomoli glavu imalo iznad trave.

Jedan od razbojnika izvuče iz kola nešto što mu se na prvi pogled učini da je prazan džak, međutim kada raširiše to, on shvati da se radi o koži vuka. Nije to bila koža nekoga običnog vuka, već je bila od najvećeg vuka koji je ikada šetao tim predelima. Krzno se srebrno presijavalo na suncu dok ga je razbojnik zadovoljno zagledao sa svih strana, da bi ga na kraju prebacio preko ramena, uzeo jedan džak iz kola i krenuo za drugim čovekom koji je već išao ka šumi sa sandukom u rukama.

Uskoro on bi ostavljen na livadi sasvim sam sa svojim strahom. Razum mu je govorio da iskoristi priliku, da beži. Sve u njemu mu je govorilo da beži koliko god ga noge nose, ali ipak nešto mu nije davalo mira. Kočijaš je izgledao kao sasvim običan čovek, ni po čemu se nije izdvajao, niti je bio iz imućnijeg sloja društva. Šta je onda moglo privući lopove? Koža vuka? Koliko god lepa ili retka ona bila nije mogao da poveruje da bi neko tek tako ubio čoveka zbog kože. Zlato? Nemoguće. Kočijaš nije mogao imati više od par zlatnika, a da su u džakovima i sanducima bili zlatnici bilo bi čuvara. Da li je bio samo nasumični napad? Možda i jeste, ali njemu nije tako izgledalo. Razbojnici su očigledno čekali u zasedi, da su napadali nasumično napali bi ranije dvojicu vojnika i uzeli njihove vrećice sa novcem.

On ustade i krenu prema kolima. "Ideš u pogrešnom pravcu" govorio je sebi, hteo je da se okrene i da potrči, da trči koliko god bi ga noge nosile i da ne stane dokle god bi imao snage, ali nešto mu nije dalo. Prosto je morao znati šta su sanduci i džakovi sakrivali u sebi. Prišao je najpre kočijašu i drhtavim rukama ga uhvati i okrenu na leđa, bio je mrtav. Iako je znao i ranije, morao je da proveri, da proba da mu pomogne. Zatim ga radoznalost povuče i on krenu da pretura po njegovoj odeći da bi na kraju shvatio da je bio u pravu, imao je svega jedan jedini srebrnjak kod sebe. Pomalo trapavo, spustio je drhtave prste na kapke i povuče ih na dole prekrivajući mu oči.

Konačno, okrenu se kolima. U njima su se nalazila još četiri džaka i dva sanduka. Prešao je rukom preko prvog sanduka, bio je to skupocen sanduk, odlične izrade i prelepo izrezbaren, ali šta je krio u sebi? Zlato nikada nisu prevozili u takvim sanducima. Probao je da ga otvori, bezuspešno. Poklopac je bio prikovan. Onda dohvati je jedan od džakova i privuče ga prema sebi, bio je vraški težak, ali uspeo je. Krenuo je da odvezuje kanap privezan oko njega kada začu korake iza sebe. Predugo je ostao.

Iza njega stajao je čovek ogrnut u crni ogrtač, samo jedan. Crna kapuljača još uvek mu je bila nabijena preko glave otkrivajući samo iskrivljeni poluosmeh i dubok ožiljak na bradi. Želeo je da ustukne, ali već je bio leđima pribijen uz kola. Bezuspešno je pokušavao da se ispenje na kola odgurujući se nogama o zemlju dok mu je strah narastao, a srce pretilo da iskoči napolje. Disanje mu je u potpunosti stalo dok je razbojnik, izboranom rukom izvlačio ispod ogrtača nož. Bacio je jedan brz pogled na krvlju umazanu oštricu, zatim čvrsto zatvori oči, šutnu ga u cevanicu i krenu da trči.

Nije znao kuda trči. Nije ga ni interesovalo. Samo je želeo da pobegne, da pobegne bilo kuda, samo što dalje odatle. Proklinjao je sebe i svoju radoznalost, zbog koje nije ranije pobegao, proklinjao je i što se nije setio da uzme kočijašev nož. Iako je još uvek bio dečačić, brat ga je učio kako se koristi i ne bi bio baš toliko bespomoćan. Na to mu navreše sećanja svih lekcija o mačevanju koje je naučio, prisećao se zatim svih smicalica koje mu je brat priređivao i svih nevolja iz kojih ga je vadio. Prisećao se pogleda njegove sestrice njenim krupnim, braon očima, kada bi ga molila da joj uradi nešto što on nije želeo. Setio se i oca i majke i onda mu suze navreše na oči i tek tada shvati da još uvek drži zatvorene oči. Kada ih otvori ispred sebe vide tamnu i ogromnu siluetu drveta. Pre nego što je shvatio šta se dešava našao se na zemlji sa ogromnim bolom u glavi. Iznad njega stajao je čovek u crnom, bez kapuljače. Imao je isti iskrivljeni osmeh, ali bez ožiljka na bradi. Puzao je unazad, pokušavajući da se sakrije u senku onkog drveta, bezuspešno. Poslednje što je video bio je bljesak srebrne oštrice na zraku svetlosti koji je probijao kroz krošnju.

Igra sudbine

edeo je u dubokoj zelenoj travi na proplanku dok je naniže posmatrao prostranu livadu u daljini uokvirenu gustom borovom šumom. Livadu je presecao i jedan put, nije to bio onaj popločani put kojim su često prolazili pešaci, konjanici i razna kola, već je to bio zemljani put kojim je prolazilo malo ljudi. Ipak, on je jako voleo da posmatra baš taj tu put, ne samo zato što je ležao na prelepoj livadi okružen pesmom ptica i mirisom cveća, već zato što su svi ljudi koji su tuda prolazili bili različiti, svaki poseban na neki svoj način. Kada bi tako neki čovek prožao livadom on bi smišljao kakva bi bila njegova životna priča, kakve je sve dogadjaje preturio preko glave ili kuda se upravo zaputio. Ili ukoliko bi pak tuda prošla neka kola, što se (inače) retko dešavalo, razmišljao je šta bi moglo tu da bude, ko bi mogao da se vozi u njima i kuda bi mogla da odu. Ponekad bi čak video kako iz šume stidljivo proviruje neki jelen ili bi uočio zeca kako skakuće po proplanku jureći nekim svojim poslom, a jednom je čak video i ježa na svega nekoliko metara od njega i to u sred dana, pa je tako ceo taj tan proveo igrajući se sa njim i proulcavajući njegove bodlje. Kada bi se umorio od gledanja puta legao bi u mekanu travu, sa rukama ispod glave, i posmatrao oblake kako krstare nebom zajedno sa pticama koje su jurile pored njih ili bi jednostavno kružile po nebu.

Taj proplanak čuvao je u strogoj tajnosti i jedini kome ga je pokazao bio je njegov najbolji drug, i to tek pošto mu je obećao da nikada nikome neće reći za to mesto. Od tada su često dolazili tu, odlamali grane sa jednog starog hrasta koji se nalazio u blizini i zatim sa njima vežbali mačevanje. Bili su neumorni i mogli su da vežbaju od jutra do mraka i on bi svaki put pobeđivao. Međutim, njemu su draži bili oni dani kada je tu dolazio sam i posmatrao ljude kako idu putem, svaki za svojim poslom.

Tako je bilo i danas. Sunce se tek pomaljalo na istoku, a on je već sedeo dok je valjao  travku po ustima, gledajući dole na put. U to vreme njime nije prolazilo mnogo ljudi, a ipak, vrlo brzo, naiđoše prvi putnici. Bio je to čovek duge, guste, crne, neuredne kose i brade. Na sebi je imao blatom umrljanu i iscepanu odeću, a na jednom rukavu nalazili su se crveni tragovi krvi pored poderotine nastale od mača. Lice mu je odavalo umor, dok mu se u očima mogla očitati tuga i bol koju je nosio u sebi. Ruke su mu bile svezane iza leđa. Iza njega hodala su dva vojnika obučena u crvene tunike i lako oklopljena sa kacigama koje su nosili pod miškama. Obojica su imala mačeve okačene sa leve strane i noževe sa desne, dok štitove nisu nosili. Onaj koji se nalazio bliže njemu bio je mlad, krupan čovek kratke, guste, crne kose i namrgođenog izgleda dok je drugi bio znatno viši i mršaviji, proćelav i krajnje zbunjenog izraza lica sa svežim ožiljkom na levoj nozi. Oba vojnika imala su okačenu po jednu pozamašnu kesu sa zlatnicima koje su im stajale okačene o boku. Bile su skroz pune i skoro da je mogao da čuje zveckanje novčića koji su se nalazili u njima.

Zamišljao je priču koja je išla uz to: možda je zarobljenik neki prosjak uhvaćen u pokušaju krađe, možda je čak i vojnicima probao uzeti njihove kese novca. Međutim, kako je uvek voleo, smišljao je neku zanimljiviju priču o svemu tome, pa je tako, na primer, u njegovoj mašti prosjak mogao biti nesrećno zaljubljen u neku gospu  visokog staleža. I ona je, naravno, bila zaljubljena u njega, kako to i biva u svim pričama, uprkos činjenici da je on bio samo običan siromah. U njegovoj verziji priče, čovek završava uhapšen nakon što se njihovom pokušaju bekstva iz grada ispečio njen otac. Usledila je borba u kojoj on ubija njenog oca zadobivši samo ogrbotinu na ruci, međutim, neuspeva da savlada vojnike koji su se umešali i tako završava zarobljen, uspevši samo da rani jednog od njih.

Kada je završio svoje maštarije vojnici i prosjak već behu zamakli iza drveća ostavljajući put iza sebe potpuno pustim. Dugo je vremena prošlo, a da niko nije kročio putem, te je vreme provodio ležeći na leđima i gledajući u nebo. Bio je to jedan od retkih dana da na nebu nije bilo nijednog oblačka, čak ni onog najmanjeg. Sunce se već približavalo vrhuncu, kada začu zavijanje vukova iz šume. Pridigao se, osluškujući; nije to bio samo jedan ili dva vuka, više je zvučalo kao da ceo čopor zavija odjednom. Posle nekog vremena zavijanje polako poče da zamire , ali žmarci ostadoše da prolaze njegovim telom. Vukovi su se jako reko oglašavali po danu, a nikada još nije čuo da toliko vukova zavija odjednom. Premda je znao da verovatno nije ništa u pitanju, nije mu bilo svejedno posle tog, pomalo zastrašujućeg, zvuka.

Proveo je još nekoliko minuta razmišljajući o vukovimai i o razlogu zbog kojeg bi se javljali, kada začu zvuk kotrljanja točkova po putu i sva njegova pažnja se usmeri na krivinu iza koje je trebalo da se pojave. I zaista, za nekoliko trnutaka se promoliše najpre dva snežno bela konja, a zatim i kola koja su vukli. Bili su to zasigurno najlepši konji je je video za svoga života a ih je, iako tek dečak, video više neko neki za ceo svoj život. Imali su duge bele grive i još duže repove koji su se vijorili za njima. Mišići su im se ocrtavali po telu dok su graciozno, sinhronizovano koračali napred. Za uzdama, na klupici, sa prednje strane kola, sedeo je malo puniji čovek, osrednjeg rasta, obučen u staru, zarđalu verižnjaču. Duga, retka, kosa padala mu je preko lica poput slame obojene u crno što mu viri ispod kape, zaklanjajući od njegovih očiju ostatak glave. Za trenutak mu se učini da vidi na maču, koji mu je visio o boku, crvene tragove, poput krvi, ali pomisli da mu se samo učinilo i brzo to smetnu sa uma dok je prelazio na osmatranje kola. Bila su to obična, drvena, kola kakva su svi koristli kada bi prevozili kakav teret. Točkovi, okovani metalom, su nekako ritmično lupkali po kamenu na putu. Ništa od tereta koji su prevozili nisu otkrivali. Preko kola je bilo prebačeno nekakvo urpljano, belo platno.

Kola su se još uvek nalazila blizu ivice šume kada, naizgled niodkuda, a zapravo iz šume, izleteše dve prilike ogrnute u braon ogrtače, koji kao da su bili umrljani blatom. Kapuljače su im bile prebačene preko glava, u potpunosti sakrivajući njihova lica. Jedan od njih izvuče bodež ispod ogrtača i sa leđa priđe još uvek nesvesnom kočijašu i skočivši na kola zabode mu nož duboko u stomak.

                                                                                                                       Kraj prvog dela

Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Pad Kartagine - II deo

Probudio se sa jakim, tupim bolom u glavi. Pridigao se u sedeći položaj dok je pokušavao da se seti šta se sve izdešavalo. Pogledao je oko sebe: ležao je među gomilom mrtvih Kartaginjana pored zida, sve zgrade su bile razrušene, a iz ponekih su se dizali stubovi dima. U početku mu ništa nije bilo jasno da bi se onda polako prisetio opsade, prisetio se zadnje bitke. Na kraju je, uz veliki napor, uspeo da se seti i pada sa zida. Bilo je očigledno da je prošlo izvesno vreme od njegovog pada sa zida, ali koliko nije mogao da utvrdi. Mogao je biti dan, ili dva. Ili tri? Možda čak i cela nedelja. Teme poče strahovito da ga boli i on posegnu rukom prema njemu kada shvati da još uvek nosi kacigu. Skinuo ju je i pogleda unutra. Bila je puna zgrušane krvi i čak napukla na zadnjem delu. Krenuo je da opipava ranu, ali odma prestade kada oseti bol. Još jednom se osvrnuo oko sebe. Ugledao je svoj mač i podigao ga. Bio je zadovoljan činjenicom da je celo sečivo bilo prekriveno skorelom krvlju.

Probao je da ustane oslanjajući se o mač, dok se drugom rukom pridržavao uza zid. I do tada jedva podnošljiv bol u glavi najednom postade još jači zaslepljujući ga na nekoliko trenutaka. Vrlo brzo je mogao ponovo da vidi, premda zamućeno. Napravio je nekoliko trapavih koraka unapred još uvek se oslanajući na mač. Vid mu se uskoro skroz izbistri i sada je pažljivo osmatrao okolinu oko sebe. Nalazio se među gomilom palih vojnika, od rimskih vojnika nije bilo ni traga ni glasa, bilo živih bilo mrtvih. Pretpostavio je da su svoje pale saborce pokupili, dok je sa druge strane izgledalo kako niko nije preostao ko bi se postarao za tela Kartaginjana. Gledao je kako leže vojnici i starci, žene i deca, svi su se borili za odbranu grada i svu su pali. Pokušavao je da ih ne gleda u lica, bilo je to previše bolno. Mnogo njih je poznavao jako dugo, mnogi su mu bili rođaci, prijatelji, poznanici... Sada su svi ležali dole pored svojih mačeva i tu će i ostati. Zauvek.

Uprkos bolu u nogama koji je osećao nastavio je da ide dalje prema svojoj ulici. Kako se udaljavao od zidina grada broj tela na ulicama se smanjivao i vojne uniforme bile su smenjivane običnom odećom. Dok je prolazio ulicom oblivenom krvlju između zapaljenih i razrušenih kuća, kroz mnoštvo leševa, na umu mu je bilo samo jedno pitanje: Da li je ovo moja Kartagina? Nekada moćno carstvo, a danas razrušeni grad. Posmatrao je vrane kako kljucaju telo nekog dede sve dok ih stari, olinjali pas nije oterao, zatim poliza uvo palog gospodara i sklupča se pored njega. Dalje niz ulicu naišao je na telo žene koja je grlila telo deteta ispred kuće. Pored njih ležao je jedan zaostali rimski vojnik kome je iz grudi virio kuhinjski nož. Svuda naokolo mogle su se videti mačke i pacovi kako krickaju tela.

Došao je do svoje kuće. Svi zidovi su još uvek stajali uspravno, ali vrata su bila rarzvaljena. Skoro sav nameštaj u kući bio je polomljen. U jednom ćušku stajao je polomljeni krevetac za bebu koji je istesao od drveta za sina kog je, kako se bar nadao, trebala žena da mu podari sledećeg meseca. Iza krevetca je primetio da viri noga. Prebledeo je. Bila mu je potrebna sva hrabrost, sva volja i sva snaga kako bi prišao i provirio iza kreveca. Prizor njegove žene kako leži dole sa ranom u stomaku saseče mu noge i on pade na kolena pored nje ispustivši mač. Uzeo je njenu glavu u levu ruku dok je desnom, uz jecaje, sklanjao kosu sa njenog lica. Suza mu kapnu na njen obraz spirajući krv sa njega dok klizila naniže prema bradi otkrivajući bledu kožu koja se nalazila ispod. Druga suza pade na usne, bele kao sneg. Prisećao se kako su nekada bile crvene i sočne dok ih je ljubio. Imala je jarko rumene obraze i kosu dugu i gustu koju je sa pažnjom negovala. A onda je pogleda u oči. Bile su plave, duboke i još uvek pune života. Bile su to oči u koje se zaljubio na prvi pogled. Prešao je prstima preko njih zatvarajući kapke, i produži rukom naniže niz obraze i vrat pa preko ramena da bi je na kraju zadržao na stomaku u kome je osam meseci nosila njegovo dete, njegovog prvenca. Jecaji su mu sada potresali čitavo telo dok je rukom preko rane na stomaku. Nije bio siguran koliko je vremena bilo prošlo kada spusti njenu glavu nazad na pot i odjuri nazad prema kapiji.

Besno je koračao penjući se uz stepenice nazad na zidine grada. Zaboravio je i na bol u glavi i na bol u nozi i na sve one sitne bolove koje je još osećao. Sve ih je zamenio bol u srcu, bol za izgubljenim detetom i ženom, bol za bratom koji je umro od gladi, bol za gradom u kome je odrastao. Pogledao je preko ivice zida gde su rimski vojnici preoravali polja i livade i posipali ih solju. Gledao je u zarobljene sunarodnike kako se osvrću oko sebe u strahu šta će se zbiti sa njima, gledao je kako Rimaljni opijaju slaveći pobedu i uništenje Kartagine. A onda ugleda Scipiona i odjednom bes koji je osećao pređe u čuđenje. Nis obraze Publija Kornelija Scipiona vojskovođe koji je oborio Kartaginu slivale su se suze presijavaći se na suncu. Iako je bio daleko mogao se zakleti da je dobro video. Posmatrao ga je neko vreme, da bi mu onda za oko zapeo čovek koji je stajao iza njega. Bio je to čovek koji ga je grunuo sa stepenica. Bes ga ponovo obuze i on zgrabi koplje je stajalo pored njega zabodeno u telo i baci ga prema njemu. Koplje se pobode u zemlju na pola puta od njega, ali učini da ga Rimljani konačno primete i za nekoliko sekundi desetine strela poleteše prema njamu.

Pad Kartagine - I deo

Ispeo se na zidine. Pogledao je preko posmatrajući šta se dešava. Ispod zida nalazilo se more rimskih vojnika izmešanih sa opsadnim spravama. Trgovačka luka, sa njegove leve strane, bila je okružena nasipom oko koga su se nalazili brodovi Rimljana. Od kako je dignut nasip izuzetno retko se dešavalo da se njihov brod probije napolje i krene u potragu za hranom što je opet bilo otežano činjenicom da su Rimljani zaplašili ili osvojili sve njihove saveznike. Nadesno je u daljini nazirao zid koji je sprečavao snabdevanje kopnenim putevima. Nagnuo se preko ivice zida gledajući u improvizovanu kapiju. Prava kapija pala je još pre nekoliko dana i od tada su se mučili da drže neprijatelja van zidina.

Prve dve godine opsade nisu bile teške, rimska vojska je olako pristupala poslu i lako su snabdevali hranu i sve što im je trebalo, međutim posle dolaska Scipiona na čelo Rimljana stvari su krenule po zlu. Nije više bilo puteva za snabdevanje i počelo je gladovanje. Veliki broj stanovnika je tako i izgubilo živote među kojima je bio i njegov brat. Moral vojske bio je na niskom nivou i izgledalo je da im je kraj veoma blizu. Rimljani su bili neuporedivo brojniji i bilo je pitanje dana kada će ući u grad. Nastavio je da stoji na zidu uronjen u misli dok je gledao napred u sunce koje je bilo tek malo iznad horizonta.

Nije prošlo mnogo vremena, a Rimljani su krenuli prema zidinama. Iza sebe čuo je rog kako se oglašava pozivajući sve ljude u odbranu. Zadnjih meseci ratovali su i dečaci i starci, pa čak i većina žena je išla da brani grad. Velika većina njih je bila na zidu i pre nego što se rog oglasio, a opet nije ih bilo ni izbliza dovoljno. Neki nisu ni silazili sa njega. Nisu spavali, nisu jeli, samo su gledali preko čekajući smrt da dođe po njih. On je sa druge strane odlučio da ubije što više Rimljana pre nego što padne kao osvetu za brata. Odložio je štit i mač sa strane uzimajući luk koji mu je bio okačen preko leđa. Imao je svega tri strele i mogao je da bude srećan zbog toga. Većina vojnika nije imala nijednu ili je imala samo jednu strelu. Uzeo je prvu i napeo je, a a zatim je čekao. Ni jednu nije želeo da protraći tako što bi promašio metu.

Posmatrao ih je kako prilaze poput nekog plimnog talasa koji dolazi sa mora noseći opsadne kule, merdevine i ovnove. Kao metu je izabrao one koji su nosili merdevine prilazeći njegovom delu zida. Odabrao je njih jer nisu nosili štitove poput ostalih vojnika čineći tako sebe lakšom metom. Ipak i pored toga nisu bili nimalo laka meta sa svim oklopom koji su imali na sebi. Na glavama su imali kacige sa štitnicima i za obraze. Nosili su i crvene tunike preko kojih su imali navučen metalni oklop koji, kako se već dosta puta do sada uverio, strele nisu mogle da probiju. Iako su sve strele bile deljene samo onim boljim strelcima većina njih je već iskoristila sve svoje strele oborivši tek deset ili petnaest vojnika. Sačekao je još nekoliko sekundi i tek onda odape strelu koja jurnu prema dole. Nije bio zadovoljan putanjom kojom je išla, ali na kraju ipak pogodi jednog od četvorice koji su nosili jedne od mnogih merdevina koje su išle prema njima. Pogodio ga je u butinu i on pade na zemlju držeći se za nogu. Sledeći vojnik odma zauze njegovo mesto i uhvati merdevine. Neko vreme je posmatrao pogođenog vojnika kako vadi strelu iz butine pitajući se da li ga je onesposobio da nastavi bitku, a zatim izvuče sledeću strelu iz tobolca i napregnu je u luk. Dok je ciljao metu jedan od vojnika pored njega odape strelu koja projuri pored njega odbivši se na kraju od štit Rimljanina. Ubrzo zatim je i sam odapeo strelu koja pogodi kacigu. Glasno je opsovao, besan na sebe zbog promašaja koji je dozvolio sebi. Bilo mu je dosta to što drugi traće strele, nije želeo da i on pravi istu grešku. Još uvek ljut on izvuče poslednju strelu. Ovaj put ciljao je dugo, nije želeo da ponovo pogreši. Rimljani već behu prišli na nekoliko metara od zida i sve preostale strele već behu uveliko potrošene kada i on izbaci svoj poslednju strelu. Ovaj put je bio zadovoljan putanjom i iz gotovo nemogućeg ugla pogodi grkljan.

Odbacio je luk i čekao je. Dole je jedan od ovnova goreo, zapaljen strelama. Smatrao je to traćenjem strela, Rimljani su imali još dva ovna spremna da vrlo brzo razore njihovu improvizovanu kapiju. A onda ovnovi priđoše kapiji, opsadne kule se priljubiše uz zidine, a merdevine se nasloniše na njih. Bitka odpoče. Uz zvuke udara ovnova Rimljani počeše da se penju uz merdevine čvrsto držeći štitove iznad glava. Kuke koje su se nalazile na kraju merdevine otežavale su odgurivanje merdevina. On uze, sajedno sa još jednim saborcem, bure vrelog ulja koje je stajalo pored njih i sasu ga preko zida. Gotovo istog trena se odozdo začuše bolni jauci od kojih su ga, iako ih je često slušao u zadnje vreme, i dalje prolazili žmarci. Ubrzo prosuše i drugo i treće bure, a zatim i poslednje, četvrto. Oko njega je još poneko imao buradi koja je prosipao, dok su ostali nalazili kamenje odpalo sa zida kojima su obarali ljude sa merdevina. Čak je video i jednu zaostalu strelu kako proleće i obara jednog od neprijatelja. Kako oko njega nije bilo odvaljenog kamena on uze ono poslednje bure od ulja i prebaci ga preko. Bure se odbi od štit Rimljanina koji se penjao uz stepenice i raspade se lupivši dole između ostalih Rimljana. Zatim ponovo pričvrsti štit za levu ruku i uze mač u desnu. Vrlo brzo prvi neprijatelj proviri ispred njega i on mu zabode mač u grkljan. Odmah iza njega pojavi se sledeći kog štitom gurnu nazad. Trećeg probode mačem još pre nego što je kročio na zid.

Uspeli su da sačuvaj taj deo zida još neko kratko vreme, ali Rimljani već bejahu zauzeli delove zida na koje su napali opsadnim kulama. Tada dobiše komandu za povlačenje. Polako svi kretoše ka stepenicama, propuštajući prvo ranjene borce, one starije i mlađe, kao i žene koje su se borile, dok su oni u punoj snazi čuvali leđa. Plan je bio jednostavan: sačuvati kapiju i nedati im da se prošire sa zida. Kada su došli do stepenica bio je na brojci od deset ubijenih Rimljana. Na stepenicama zastadoše čekajući da ostali bezbedno siđu. Posekao je jedanaestog i dvanaestog i zamahnu mačem u nameri da poseče i trinaestog kada oseti snažan udarac u desni bok. Izgubio je ravnotežu i u sledećem trenu se nađe kako pada sa ivice zida. Dok je padao mogao je videti gore Rimljanina koji ga je oborio kako se zadovoljno smeje dok ga je gledao kako pada. Uz strašan tresak on pade na zemlju. Nije ništa više video, niti je bilo šta čuo, sve što je osetio bio je oštar bol u glavi. Vrlo brzo u potpunosti izgubi svest.

Nastaviće se...

Hanibal protiv Rimljana

Rimska konjica se raspala jako brzo, ostavljajući obe strane rimske pesadije otvorenim za napade. Ispostavilo se da Rimljani nisu jedini koji se plaše slonova, njihovi konji su takođe panično bežali kada bi mi se neki od slonova primakao. To im je omogućilo proboj po bokovima sa izuzetno malim gubitcima. Za trenutak je zastao da pogleda nalevo gde je grupa konjanika iz njegove jedinice sustizala rimljane koji su pokušavali pobeći preko reke. Sa druge strane reke, daleko napred, gledao je konje kako trče izbezumljeni od straha. Tek poneki je nosio čoveka na leđima, većina je jahače zbacila sa leđa još na bojnom polju ostavljajući ih kao poklon njima. Zatim obode konja i krenu napred preko tela palih boraca, njihovih mačeva, štitova i šlemova koji su ležali razbacani po crvenom snegu. Kretao se prema, sada nečuvanom, boku glavnog dela rimske vojske. Na suprotnoj strani je rimska konjica takođe bila uništena i bok glavnog dela upravo napadnut. Takođe napali su ih i sa leđa. Jedna jedinica bila je sakrivena u šumi i sada je jurišala ka Rimljanima.

Za trenutak je crveni sneg bio zamenjen belim, gde se  tek ponegde mogao videti mač ili štit gde leži bačen u beg, da bi ubrzo opet došli do crvenila. Slonovi jurnuše među lako oklopljenu galsku pešadiju koja je čuvala bok rimske vojske. Konjica ih je pratila u stopu. Trčao je kroz Gale obarajući ih, bez da je iko od njih pružio bilo kakav otpor. Izvukao je mač i nedugo zatim je pao prvi, a odmah potom i drugi Gal. Zatim je posekao trećeg i četvrtog kada ga telo jednog neprijatelja, kojeg je slon odbacio kljovom, umalo neobori sa konja. Uverio se da je neprijatelj mrtav i nastavi dalje posecajući petog neprijatelja bez ikakvih problema. Nakon toga izbi na deo gde nije bilo Gala što mu dozvoli da malo bolje posmatra slonove u akciji, u čemu je uvek uživao. Gledao je kako odbacuju ljude kljovama čas u levo, čas u desno,. Neke, koji su stajali skamenjeni od straha, su čak i pregazili. Za svo to vreme iz korpe na slonovim leđima su padale strele svuda okolo, pogađajući uglavnom one koji su im izgledali dovoljno pribrani da mogu napasti slonove. Ono malo što je ostajalo iza slonova su oni čistili, što nije bio težak posao.

Ugledao je napred nekog Gala koji je ostao bez kacige tako da je mogao bez problema da mu vidi lice. Bio je to čovek u tridesetim godinama, guste duge crne kose i ozboljnog izraza lica punog ožiljaka iz mnogih ratova. Po njegovim pokretima u borbi moglo se videti da je bio snažan i u punoj formi. Ali kada shvati da pored njega stoji slon njegovo lice se promeni. Oči koje su do malopre bile namrgođene, pune besa i želje za krvlju protivnika sada su bile pune straha. Ispustio je i mač. Nije probao ni da pobegne, samo je stajao skamenjen, otvorenih usta. Nije to bio isti čovek koji je malopre stajao na njegovom mestu. Ne! Čovek koji je do pre neki sekund stajao tu nije se plašio ničega već je svojim neprijateljima uterivao strah u kosti. Sada je na njegovom mestu bio čovek koga se ni goloruki dečačić ne bi uplašio. Najednom je izgledao niži, pogrbljeniji i lice koje je bilo mrko i naborano sada je poprimilo neku čudnu grimasu koja bi u normalnim okolnistima izazivala smeh. Čak i kada je slon prošao pored njega ne povredivši ga, idalje nije uspevao da se pribere. Mač mu je još uvek ležao pored nogu, dok mu je štit mlitavo visio u levoj ruci. Na licu mu se još uvek ocrtavao strah dok je pogledom pratio slona. Njega nije ni primetio kako mu prilazi na konju sa mačem uperenim prema njemu. Krv krenu da prska svuda okolo kada mu je presekao grkljan u trku. Bila je to laka meta. Okrenuo se da vidi telo kako pada. Lice mu je još uvek bilo deformisano strahom dok je ležao u lokvi sopstvene krvi koja je topila sneg oko njega.

Ponovo se okrenu napred gde vide da se formacija Rimljana potpuno raspala. Svaki Rimljanin i svaki Gal su trenutno vodili bitku sami za sebe. Bila je to bitka da izvuku živu glavu. Najveći deo njih odlučio je da je bežanje najbolji način da izvuku živu glavu. Kako je neprijateljska vojska već tad bila gotovo sravnjena sa zemljom odlučio je da se pozabavi dezerterima. Ugledao je grupicu od jedno desetak ljudi kako trče prema reci te on usmeri konja prema njima. Dok ih je jurio, prolazio je pored mačeva, štitova, pa čak i pored delova oklopa koje su odbacivali ne bili što brže trčali. Bilo je tu i rimskih i galskih mačeva i velikih, pravougaonih, rimskih štitova, kao i onih manjih, okruglih, galskih. Bilo je tu i kaciga, iskidanih delova verižnjača i još mnogo raznoraznih delova oklopa. Iza sebe mogao je videti još desetak Kartaginjana koji su jurili ostale koji su pokušavali da pobegnu.

Vrlo brzo je pristigao prvog dezertera kome zabode mač u leđa. Po gustoj riđoj kosi koju je imao predpostavio je da se radi o jednom od Gala. Drugog je pristigao i posekao taman pri ulazu u jedan šumarak. Iako je naizgled bio veoma proređen, lako se moglo desiti da mu neki dezerter promakne. Devet ih je prebrojao na ulazu u šumarak. Prvi od devetorice pao je odma na početku od brzog udarca mačem po temenu. Drugi mu je umalo umakao, u zadnjem trenutku ga je video gde se sakriva iza drveta. Stigao je do drveta i okrenu se prema njemu gledajući ga sa visine. Stajao je leđima pribijen uz drvo još uvek vidno uplašen, verovatno od slonova. Nije imao ni mač ni štit, a i kaciga mu je falila. Prepoznao je da je Rimljanin po teškom oklopu koji je nosio, kome su doduše falili neki delovi. Jakim udarcem mača po vratu ga je skoro obezglavio.

Preostali vojnici već su prolazili poslednje borove i izlazili su na čistinu. Podbo je konja u slabine i jurnuo dalje. Izašavši na čistinu izbrojao je samo petoricu neprijateljskih vojnika, od kojih je jedan već uveliko bio prešao reku. Za trenutak je zastao okrećući se nazad prema šumarku. Tu je stajao jahač, Kartaginjanin. Klimnuo je glavom dajući mu signal da će on rešiti ne koji su ostali u šumi, pa stoga on nastavi juriš ka reci. Dvojicu je stigao lako i oni ostaše ležeći u snegu iza njega. Dvojica preostalih su bili nadomak reke, dok je treći, poslednji, već bio van vidika. Bio je razočaran što njega neće stići, ali ipak pojuri preostalu dvojicu. Stigao ih je na sredini reke i prvog odma poseče. Pao je uz tup zvuk udaraca o led. Drugi je još uvek u ruci imao mač. Bio je to prvi protivnik koji je pružio veći otpor i on bi zatečen time. Mahao je mačem ispred sebe pogodivši jednim udarcem konja po grudima zbacivši ga u nanos snega.

Kopita se uz jak tup zvuk spustiše na led probivši ga. Konj glasno zanjišta propavši u ledenu vodu zajedno sa Rimljaninom koji brzo potonu ispod površine pod težinom oklopa. Konj je panično pokušavao da se izvuče iz vode lomeći led oko sebe. On se okrenu pokušavajući da se izvuče iz smeta i udalji od rupe, ali bi prekasno. Led puče i on propade. Osetio je oštar bol u grudima dok je hladnoća probijala u njega. Glava mu je već bila pod vodom i sve je dublje tonuo, bezuspešno pokušavajući da ugrabi ruku palog borca koji je napola visio u vodi. Tonuo je dublje u tamu, dok ga je hladnoća celog obuzimala. U grudima je oseća bol gori od probadanja stotinu mačeva. Na kraju ispusti vazduh i gledao je kako balončići lebde gore prema svetolosti dok je gubio svest.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.