Igra sudbine - II deo

ežao je pribijen uz zemlju dok mu je srce uspaničeno tuklo. Između vlasi trave video je dva konja kako galopiraju niz put dok su se prekinute uzde vijorile za njima. Kočijaš je ležao na zemlji, u lokvi krvi koja je se sve više i više širila natapajući suvu zemlju i bojeći je u bordo. Za to vreme dvojica razbojnika strgoše platno sa kola otkrivajući 2 ili 3 drvena sanduka i nekoliko džakova koji su se nalazili ispod. Bilo je tu još nekoliko stvari među sanducima, ali iz tog položaja nije mogao bolje da osmotri, a nije se usuđivao da pomoli glavu imalo iznad trave.

Jedan od razbojnika izvuče iz kola nešto što mu se na prvi pogled učini da je prazan džak, međutim kada raširiše to, on shvati da se radi o koži vuka. Nije to bila koža nekoga običnog vuka, već je bila od najvećeg vuka koji je ikada šetao tim predelima. Krzno se srebrno presijavalo na suncu dok ga je razbojnik zadovoljno zagledao sa svih strana, da bi ga na kraju prebacio preko ramena, uzeo jedan džak iz kola i krenuo za drugim čovekom koji je već išao ka šumi sa sandukom u rukama.

Uskoro on bi ostavljen na livadi sasvim sam sa svojim strahom. Razum mu je govorio da iskoristi priliku, da beži. Sve u njemu mu je govorilo da beži koliko god ga noge nose, ali ipak nešto mu nije davalo mira. Kočijaš je izgledao kao sasvim običan čovek, ni po čemu se nije izdvajao, niti je bio iz imućnijeg sloja društva. Šta je onda moglo privući lopove? Koža vuka? Koliko god lepa ili retka ona bila nije mogao da poveruje da bi neko tek tako ubio čoveka zbog kože. Zlato? Nemoguće. Kočijaš nije mogao imati više od par zlatnika, a da su u džakovima i sanducima bili zlatnici bilo bi čuvara. Da li je bio samo nasumični napad? Možda i jeste, ali njemu nije tako izgledalo. Razbojnici su očigledno čekali u zasedi, da su napadali nasumično napali bi ranije dvojicu vojnika i uzeli njihove vrećice sa novcem.

On ustade i krenu prema kolima. "Ideš u pogrešnom pravcu" govorio je sebi, hteo je da se okrene i da potrči, da trči koliko god bi ga noge nosile i da ne stane dokle god bi imao snage, ali nešto mu nije dalo. Prosto je morao znati šta su sanduci i džakovi sakrivali u sebi. Prišao je najpre kočijašu i drhtavim rukama ga uhvati i okrenu na leđa, bio je mrtav. Iako je znao i ranije, morao je da proveri, da proba da mu pomogne. Zatim ga radoznalost povuče i on krenu da pretura po njegovoj odeći da bi na kraju shvatio da je bio u pravu, imao je svega jedan jedini srebrnjak kod sebe. Pomalo trapavo, spustio je drhtave prste na kapke i povuče ih na dole prekrivajući mu oči.

Konačno, okrenu se kolima. U njima su se nalazila još četiri džaka i dva sanduka. Prešao je rukom preko prvog sanduka, bio je to skupocen sanduk, odlične izrade i prelepo izrezbaren, ali šta je krio u sebi? Zlato nikada nisu prevozili u takvim sanducima. Probao je da ga otvori, bezuspešno. Poklopac je bio prikovan. Onda dohvati je jedan od džakova i privuče ga prema sebi, bio je vraški težak, ali uspeo je. Krenuo je da odvezuje kanap privezan oko njega kada začu korake iza sebe. Predugo je ostao.

Iza njega stajao je čovek ogrnut u crni ogrtač, samo jedan. Crna kapuljača još uvek mu je bila nabijena preko glave otkrivajući samo iskrivljeni poluosmeh i dubok ožiljak na bradi. Želeo je da ustukne, ali već je bio leđima pribijen uz kola. Bezuspešno je pokušavao da se ispenje na kola odgurujući se nogama o zemlju dok mu je strah narastao, a srce pretilo da iskoči napolje. Disanje mu je u potpunosti stalo dok je razbojnik, izboranom rukom izvlačio ispod ogrtača nož. Bacio je jedan brz pogled na krvlju umazanu oštricu, zatim čvrsto zatvori oči, šutnu ga u cevanicu i krenu da trči.

Nije znao kuda trči. Nije ga ni interesovalo. Samo je želeo da pobegne, da pobegne bilo kuda, samo što dalje odatle. Proklinjao je sebe i svoju radoznalost, zbog koje nije ranije pobegao, proklinjao je i što se nije setio da uzme kočijašev nož. Iako je još uvek bio dečačić, brat ga je učio kako se koristi i ne bi bio baš toliko bespomoćan. Na to mu navreše sećanja svih lekcija o mačevanju koje je naučio, prisećao se zatim svih smicalica koje mu je brat priređivao i svih nevolja iz kojih ga je vadio. Prisećao se pogleda njegove sestrice njenim krupnim, braon očima, kada bi ga molila da joj uradi nešto što on nije želeo. Setio se i oca i majke i onda mu suze navreše na oči i tek tada shvati da još uvek drži zatvorene oči. Kada ih otvori ispred sebe vide tamnu i ogromnu siluetu drveta. Pre nego što je shvatio šta se dešava našao se na zemlji sa ogromnim bolom u glavi. Iznad njega stajao je čovek u crnom, bez kapuljače. Imao je isti iskrivljeni osmeh, ali bez ožiljka na bradi. Puzao je unazad, pokušavajući da se sakrije u senku onkog drveta, bezuspešno. Poslednje što je video bio je bljesak srebrne oštrice na zraku svetlosti koji je probijao kroz krošnju.

Igra sudbine

edeo je u dubokoj zelenoj travi na proplanku dok je naniže posmatrao prostranu livadu u daljini uokvirenu gustom borovom šumom. Livadu je presecao i jedan put, nije to bio onaj popločani put kojim su često prolazili pešaci, konjanici i razna kola, već je to bio zemljani put kojim je prolazilo malo ljudi. Ipak, on je jako voleo da posmatra baš taj tu put, ne samo zato što je ležao na prelepoj livadi okružen pesmom ptica i mirisom cveća, već zato što su svi ljudi koji su tuda prolazili bili različiti, svaki poseban na neki svoj način. Kada bi tako neki čovek prožao livadom on bi smišljao kakva bi bila njegova životna priča, kakve je sve dogadjaje preturio preko glave ili kuda se upravo zaputio. Ili ukoliko bi pak tuda prošla neka kola, što se (inače) retko dešavalo, razmišljao je šta bi moglo tu da bude, ko bi mogao da se vozi u njima i kuda bi mogla da odu. Ponekad bi čak video kako iz šume stidljivo proviruje neki jelen ili bi uočio zeca kako skakuće po proplanku jureći nekim svojim poslom, a jednom je čak video i ježa na svega nekoliko metara od njega i to u sred dana, pa je tako ceo taj tan proveo igrajući se sa njim i proulcavajući njegove bodlje. Kada bi se umorio od gledanja puta legao bi u mekanu travu, sa rukama ispod glave, i posmatrao oblake kako krstare nebom zajedno sa pticama koje su jurile pored njih ili bi jednostavno kružile po nebu.

Taj proplanak čuvao je u strogoj tajnosti i jedini kome ga je pokazao bio je njegov najbolji drug, i to tek pošto mu je obećao da nikada nikome neće reći za to mesto. Od tada su često dolazili tu, odlamali grane sa jednog starog hrasta koji se nalazio u blizini i zatim sa njima vežbali mačevanje. Bili su neumorni i mogli su da vežbaju od jutra do mraka i on bi svaki put pobeđivao. Međutim, njemu su draži bili oni dani kada je tu dolazio sam i posmatrao ljude kako idu putem, svaki za svojim poslom.

Tako je bilo i danas. Sunce se tek pomaljalo na istoku, a on je već sedeo dok je valjao  travku po ustima, gledajući dole na put. U to vreme njime nije prolazilo mnogo ljudi, a ipak, vrlo brzo, naiđoše prvi putnici. Bio je to čovek duge, guste, crne, neuredne kose i brade. Na sebi je imao blatom umrljanu i iscepanu odeću, a na jednom rukavu nalazili su se crveni tragovi krvi pored poderotine nastale od mača. Lice mu je odavalo umor, dok mu se u očima mogla očitati tuga i bol koju je nosio u sebi. Ruke su mu bile svezane iza leđa. Iza njega hodala su dva vojnika obučena u crvene tunike i lako oklopljena sa kacigama koje su nosili pod miškama. Obojica su imala mačeve okačene sa leve strane i noževe sa desne, dok štitove nisu nosili. Onaj koji se nalazio bliže njemu bio je mlad, krupan čovek kratke, guste, crne kose i namrgođenog izgleda dok je drugi bio znatno viši i mršaviji, proćelav i krajnje zbunjenog izraza lica sa svežim ožiljkom na levoj nozi. Oba vojnika imala su okačenu po jednu pozamašnu kesu sa zlatnicima koje su im stajale okačene o boku. Bile su skroz pune i skoro da je mogao da čuje zveckanje novčića koji su se nalazili u njima.

Zamišljao je priču koja je išla uz to: možda je zarobljenik neki prosjak uhvaćen u pokušaju krađe, možda je čak i vojnicima probao uzeti njihove kese novca. Međutim, kako je uvek voleo, smišljao je neku zanimljiviju priču o svemu tome, pa je tako, na primer, u njegovoj mašti prosjak mogao biti nesrećno zaljubljen u neku gospu  visokog staleža. I ona je, naravno, bila zaljubljena u njega, kako to i biva u svim pričama, uprkos činjenici da je on bio samo običan siromah. U njegovoj verziji priče, čovek završava uhapšen nakon što se njihovom pokušaju bekstva iz grada ispečio njen otac. Usledila je borba u kojoj on ubija njenog oca zadobivši samo ogrbotinu na ruci, međutim, neuspeva da savlada vojnike koji su se umešali i tako završava zarobljen, uspevši samo da rani jednog od njih.

Kada je završio svoje maštarije vojnici i prosjak već behu zamakli iza drveća ostavljajući put iza sebe potpuno pustim. Dugo je vremena prošlo, a da niko nije kročio putem, te je vreme provodio ležeći na leđima i gledajući u nebo. Bio je to jedan od retkih dana da na nebu nije bilo nijednog oblačka, čak ni onog najmanjeg. Sunce se već približavalo vrhuncu, kada začu zavijanje vukova iz šume. Pridigao se, osluškujući; nije to bio samo jedan ili dva vuka, više je zvučalo kao da ceo čopor zavija odjednom. Posle nekog vremena zavijanje polako poče da zamire , ali žmarci ostadoše da prolaze njegovim telom. Vukovi su se jako reko oglašavali po danu, a nikada još nije čuo da toliko vukova zavija odjednom. Premda je znao da verovatno nije ništa u pitanju, nije mu bilo svejedno posle tog, pomalo zastrašujućeg, zvuka.

Proveo je još nekoliko minuta razmišljajući o vukovimai i o razlogu zbog kojeg bi se javljali, kada začu zvuk kotrljanja točkova po putu i sva njegova pažnja se usmeri na krivinu iza koje je trebalo da se pojave. I zaista, za nekoliko trnutaka se promoliše najpre dva snežno bela konja, a zatim i kola koja su vukli. Bili su to zasigurno najlepši konji je je video za svoga života a ih je, iako tek dečak, video više neko neki za ceo svoj život. Imali su duge bele grive i još duže repove koji su se vijorili za njima. Mišići su im se ocrtavali po telu dok su graciozno, sinhronizovano koračali napred. Za uzdama, na klupici, sa prednje strane kola, sedeo je malo puniji čovek, osrednjeg rasta, obučen u staru, zarđalu verižnjaču. Duga, retka, kosa padala mu je preko lica poput slame obojene u crno što mu viri ispod kape, zaklanjajući od njegovih očiju ostatak glave. Za trenutak mu se učini da vidi na maču, koji mu je visio o boku, crvene tragove, poput krvi, ali pomisli da mu se samo učinilo i brzo to smetnu sa uma dok je prelazio na osmatranje kola. Bila su to obična, drvena, kola kakva su svi koristli kada bi prevozili kakav teret. Točkovi, okovani metalom, su nekako ritmično lupkali po kamenu na putu. Ništa od tereta koji su prevozili nisu otkrivali. Preko kola je bilo prebačeno nekakvo urpljano, belo platno.

Kola su se još uvek nalazila blizu ivice šume kada, naizgled niodkuda, a zapravo iz šume, izleteše dve prilike ogrnute u braon ogrtače, koji kao da su bili umrljani blatom. Kapuljače su im bile prebačene preko glava, u potpunosti sakrivajući njihova lica. Jedan od njih izvuče bodež ispod ogrtača i sa leđa priđe još uvek nesvesnom kočijašu i skočivši na kola zabode mu nož duboko u stomak.

                                                                                                                       Kraj prvog dela

Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Pad Kartagine - II deo

Probudio se sa jakim, tupim bolom u glavi. Pridigao se u sedeći položaj dok je pokušavao da se seti šta se sve izdešavalo. Pogledao je oko sebe: ležao je među gomilom mrtvih Kartaginjana pored zida, sve zgrade su bile razrušene, a iz ponekih su se dizali stubovi dima. U početku mu ništa nije bilo jasno da bi se onda polako prisetio opsade, prisetio se zadnje bitke. Na kraju je, uz veliki napor, uspeo da se seti i pada sa zida. Bilo je očigledno da je prošlo izvesno vreme od njegovog pada sa zida, ali koliko nije mogao da utvrdi. Mogao je biti dan, ili dva. Ili tri? Možda čak i cela nedelja. Teme poče strahovito da ga boli i on posegnu rukom prema njemu kada shvati da još uvek nosi kacigu. Skinuo ju je i pogleda unutra. Bila je puna zgrušane krvi i čak napukla na zadnjem delu. Krenuo je da opipava ranu, ali odma prestade kada oseti bol. Još jednom se osvrnuo oko sebe. Ugledao je svoj mač i podigao ga. Bio je zadovoljan činjenicom da je celo sečivo bilo prekriveno skorelom krvlju.

Probao je da ustane oslanjajući se o mač, dok se drugom rukom pridržavao uza zid. I do tada jedva podnošljiv bol u glavi najednom postade još jači zaslepljujući ga na nekoliko trenutaka. Vrlo brzo je mogao ponovo da vidi, premda zamućeno. Napravio je nekoliko trapavih koraka unapred još uvek se oslanajući na mač. Vid mu se uskoro skroz izbistri i sada je pažljivo osmatrao okolinu oko sebe. Nalazio se među gomilom palih vojnika, od rimskih vojnika nije bilo ni traga ni glasa, bilo živih bilo mrtvih. Pretpostavio je da su svoje pale saborce pokupili, dok je sa druge strane izgledalo kako niko nije preostao ko bi se postarao za tela Kartaginjana. Gledao je kako leže vojnici i starci, žene i deca, svi su se borili za odbranu grada i svu su pali. Pokušavao je da ih ne gleda u lica, bilo je to previše bolno. Mnogo njih je poznavao jako dugo, mnogi su mu bili rođaci, prijatelji, poznanici... Sada su svi ležali dole pored svojih mačeva i tu će i ostati. Zauvek.

Uprkos bolu u nogama koji je osećao nastavio je da ide dalje prema svojoj ulici. Kako se udaljavao od zidina grada broj tela na ulicama se smanjivao i vojne uniforme bile su smenjivane običnom odećom. Dok je prolazio ulicom oblivenom krvlju između zapaljenih i razrušenih kuća, kroz mnoštvo leševa, na umu mu je bilo samo jedno pitanje: Da li je ovo moja Kartagina? Nekada moćno carstvo, a danas razrušeni grad. Posmatrao je vrane kako kljucaju telo nekog dede sve dok ih stari, olinjali pas nije oterao, zatim poliza uvo palog gospodara i sklupča se pored njega. Dalje niz ulicu naišao je na telo žene koja je grlila telo deteta ispred kuće. Pored njih ležao je jedan zaostali rimski vojnik kome je iz grudi virio kuhinjski nož. Svuda naokolo mogle su se videti mačke i pacovi kako krickaju tela.

Došao je do svoje kuće. Svi zidovi su još uvek stajali uspravno, ali vrata su bila rarzvaljena. Skoro sav nameštaj u kući bio je polomljen. U jednom ćušku stajao je polomljeni krevetac za bebu koji je istesao od drveta za sina kog je, kako se bar nadao, trebala žena da mu podari sledećeg meseca. Iza krevetca je primetio da viri noga. Prebledeo je. Bila mu je potrebna sva hrabrost, sva volja i sva snaga kako bi prišao i provirio iza kreveca. Prizor njegove žene kako leži dole sa ranom u stomaku saseče mu noge i on pade na kolena pored nje ispustivši mač. Uzeo je njenu glavu u levu ruku dok je desnom, uz jecaje, sklanjao kosu sa njenog lica. Suza mu kapnu na njen obraz spirajući krv sa njega dok klizila naniže prema bradi otkrivajući bledu kožu koja se nalazila ispod. Druga suza pade na usne, bele kao sneg. Prisećao se kako su nekada bile crvene i sočne dok ih je ljubio. Imala je jarko rumene obraze i kosu dugu i gustu koju je sa pažnjom negovala. A onda je pogleda u oči. Bile su plave, duboke i još uvek pune života. Bile su to oči u koje se zaljubio na prvi pogled. Prešao je prstima preko njih zatvarajući kapke, i produži rukom naniže niz obraze i vrat pa preko ramena da bi je na kraju zadržao na stomaku u kome je osam meseci nosila njegovo dete, njegovog prvenca. Jecaji su mu sada potresali čitavo telo dok je rukom preko rane na stomaku. Nije bio siguran koliko je vremena bilo prošlo kada spusti njenu glavu nazad na pot i odjuri nazad prema kapiji.

Besno je koračao penjući se uz stepenice nazad na zidine grada. Zaboravio je i na bol u glavi i na bol u nozi i na sve one sitne bolove koje je još osećao. Sve ih je zamenio bol u srcu, bol za izgubljenim detetom i ženom, bol za bratom koji je umro od gladi, bol za gradom u kome je odrastao. Pogledao je preko ivice zida gde su rimski vojnici preoravali polja i livade i posipali ih solju. Gledao je u zarobljene sunarodnike kako se osvrću oko sebe u strahu šta će se zbiti sa njima, gledao je kako Rimaljni opijaju slaveći pobedu i uništenje Kartagine. A onda ugleda Scipiona i odjednom bes koji je osećao pređe u čuđenje. Nis obraze Publija Kornelija Scipiona vojskovođe koji je oborio Kartaginu slivale su se suze presijavaći se na suncu. Iako je bio daleko mogao se zakleti da je dobro video. Posmatrao ga je neko vreme, da bi mu onda za oko zapeo čovek koji je stajao iza njega. Bio je to čovek koji ga je grunuo sa stepenica. Bes ga ponovo obuze i on zgrabi koplje je stajalo pored njega zabodeno u telo i baci ga prema njemu. Koplje se pobode u zemlju na pola puta od njega, ali učini da ga Rimljani konačno primete i za nekoliko sekundi desetine strela poleteše prema njamu.

Pad Kartagine - I deo

Ispeo se na zidine. Pogledao je preko posmatrajući šta se dešava. Ispod zida nalazilo se more rimskih vojnika izmešanih sa opsadnim spravama. Trgovačka luka, sa njegove leve strane, bila je okružena nasipom oko koga su se nalazili brodovi Rimljana. Od kako je dignut nasip izuzetno retko se dešavalo da se njihov brod probije napolje i krene u potragu za hranom što je opet bilo otežano činjenicom da su Rimljani zaplašili ili osvojili sve njihove saveznike. Nadesno je u daljini nazirao zid koji je sprečavao snabdevanje kopnenim putevima. Nagnuo se preko ivice zida gledajući u improvizovanu kapiju. Prava kapija pala je još pre nekoliko dana i od tada su se mučili da drže neprijatelja van zidina.

Prve dve godine opsade nisu bile teške, rimska vojska je olako pristupala poslu i lako su snabdevali hranu i sve što im je trebalo, međutim posle dolaska Scipiona na čelo Rimljana stvari su krenule po zlu. Nije više bilo puteva za snabdevanje i počelo je gladovanje. Veliki broj stanovnika je tako i izgubilo živote među kojima je bio i njegov brat. Moral vojske bio je na niskom nivou i izgledalo je da im je kraj veoma blizu. Rimljani su bili neuporedivo brojniji i bilo je pitanje dana kada će ući u grad. Nastavio je da stoji na zidu uronjen u misli dok je gledao napred u sunce koje je bilo tek malo iznad horizonta.

Nije prošlo mnogo vremena, a Rimljani su krenuli prema zidinama. Iza sebe čuo je rog kako se oglašava pozivajući sve ljude u odbranu. Zadnjih meseci ratovali su i dečaci i starci, pa čak i većina žena je išla da brani grad. Velika većina njih je bila na zidu i pre nego što se rog oglasio, a opet nije ih bilo ni izbliza dovoljno. Neki nisu ni silazili sa njega. Nisu spavali, nisu jeli, samo su gledali preko čekajući smrt da dođe po njih. On je sa druge strane odlučio da ubije što više Rimljana pre nego što padne kao osvetu za brata. Odložio je štit i mač sa strane uzimajući luk koji mu je bio okačen preko leđa. Imao je svega tri strele i mogao je da bude srećan zbog toga. Većina vojnika nije imala nijednu ili je imala samo jednu strelu. Uzeo je prvu i napeo je, a a zatim je čekao. Ni jednu nije želeo da protraći tako što bi promašio metu.

Posmatrao ih je kako prilaze poput nekog plimnog talasa koji dolazi sa mora noseći opsadne kule, merdevine i ovnove. Kao metu je izabrao one koji su nosili merdevine prilazeći njegovom delu zida. Odabrao je njih jer nisu nosili štitove poput ostalih vojnika čineći tako sebe lakšom metom. Ipak i pored toga nisu bili nimalo laka meta sa svim oklopom koji su imali na sebi. Na glavama su imali kacige sa štitnicima i za obraze. Nosili su i crvene tunike preko kojih su imali navučen metalni oklop koji, kako se već dosta puta do sada uverio, strele nisu mogle da probiju. Iako su sve strele bile deljene samo onim boljim strelcima većina njih je već iskoristila sve svoje strele oborivši tek deset ili petnaest vojnika. Sačekao je još nekoliko sekundi i tek onda odape strelu koja jurnu prema dole. Nije bio zadovoljan putanjom kojom je išla, ali na kraju ipak pogodi jednog od četvorice koji su nosili jedne od mnogih merdevina koje su išle prema njima. Pogodio ga je u butinu i on pade na zemlju držeći se za nogu. Sledeći vojnik odma zauze njegovo mesto i uhvati merdevine. Neko vreme je posmatrao pogođenog vojnika kako vadi strelu iz butine pitajući se da li ga je onesposobio da nastavi bitku, a zatim izvuče sledeću strelu iz tobolca i napregnu je u luk. Dok je ciljao metu jedan od vojnika pored njega odape strelu koja projuri pored njega odbivši se na kraju od štit Rimljanina. Ubrzo zatim je i sam odapeo strelu koja pogodi kacigu. Glasno je opsovao, besan na sebe zbog promašaja koji je dozvolio sebi. Bilo mu je dosta to što drugi traće strele, nije želeo da i on pravi istu grešku. Još uvek ljut on izvuče poslednju strelu. Ovaj put ciljao je dugo, nije želeo da ponovo pogreši. Rimljani već behu prišli na nekoliko metara od zida i sve preostale strele već behu uveliko potrošene kada i on izbaci svoj poslednju strelu. Ovaj put je bio zadovoljan putanjom i iz gotovo nemogućeg ugla pogodi grkljan.

Odbacio je luk i čekao je. Dole je jedan od ovnova goreo, zapaljen strelama. Smatrao je to traćenjem strela, Rimljani su imali još dva ovna spremna da vrlo brzo razore njihovu improvizovanu kapiju. A onda ovnovi priđoše kapiji, opsadne kule se priljubiše uz zidine, a merdevine se nasloniše na njih. Bitka odpoče. Uz zvuke udara ovnova Rimljani počeše da se penju uz merdevine čvrsto držeći štitove iznad glava. Kuke koje su se nalazile na kraju merdevine otežavale su odgurivanje merdevina. On uze, sajedno sa još jednim saborcem, bure vrelog ulja koje je stajalo pored njih i sasu ga preko zida. Gotovo istog trena se odozdo začuše bolni jauci od kojih su ga, iako ih je često slušao u zadnje vreme, i dalje prolazili žmarci. Ubrzo prosuše i drugo i treće bure, a zatim i poslednje, četvrto. Oko njega je još poneko imao buradi koja je prosipao, dok su ostali nalazili kamenje odpalo sa zida kojima su obarali ljude sa merdevina. Čak je video i jednu zaostalu strelu kako proleće i obara jednog od neprijatelja. Kako oko njega nije bilo odvaljenog kamena on uze ono poslednje bure od ulja i prebaci ga preko. Bure se odbi od štit Rimljanina koji se penjao uz stepenice i raspade se lupivši dole između ostalih Rimljana. Zatim ponovo pričvrsti štit za levu ruku i uze mač u desnu. Vrlo brzo prvi neprijatelj proviri ispred njega i on mu zabode mač u grkljan. Odmah iza njega pojavi se sledeći kog štitom gurnu nazad. Trećeg probode mačem još pre nego što je kročio na zid.

Uspeli su da sačuvaj taj deo zida još neko kratko vreme, ali Rimljani već bejahu zauzeli delove zida na koje su napali opsadnim kulama. Tada dobiše komandu za povlačenje. Polako svi kretoše ka stepenicama, propuštajući prvo ranjene borce, one starije i mlađe, kao i žene koje su se borile, dok su oni u punoj snazi čuvali leđa. Plan je bio jednostavan: sačuvati kapiju i nedati im da se prošire sa zida. Kada su došli do stepenica bio je na brojci od deset ubijenih Rimljana. Na stepenicama zastadoše čekajući da ostali bezbedno siđu. Posekao je jedanaestog i dvanaestog i zamahnu mačem u nameri da poseče i trinaestog kada oseti snažan udarac u desni bok. Izgubio je ravnotežu i u sledećem trenu se nađe kako pada sa ivice zida. Dok je padao mogao je videti gore Rimljanina koji ga je oborio kako se zadovoljno smeje dok ga je gledao kako pada. Uz strašan tresak on pade na zemlju. Nije ništa više video, niti je bilo šta čuo, sve što je osetio bio je oštar bol u glavi. Vrlo brzo u potpunosti izgubi svest.

Nastaviće se...

Hanibal protiv Rimljana

Rimska konjica se raspala jako brzo, ostavljajući obe strane rimske pesadije otvorenim za napade. Ispostavilo se da Rimljani nisu jedini koji se plaše slonova, njihovi konji su takođe panično bežali kada bi mi se neki od slonova primakao. To im je omogućilo proboj po bokovima sa izuzetno malim gubitcima. Za trenutak je zastao da pogleda nalevo gde je grupa konjanika iz njegove jedinice sustizala rimljane koji su pokušavali pobeći preko reke. Sa druge strane reke, daleko napred, gledao je konje kako trče izbezumljeni od straha. Tek poneki je nosio čoveka na leđima, većina je jahače zbacila sa leđa još na bojnom polju ostavljajući ih kao poklon njima. Zatim obode konja i krenu napred preko tela palih boraca, njihovih mačeva, štitova i šlemova koji su ležali razbacani po crvenom snegu. Kretao se prema, sada nečuvanom, boku glavnog dela rimske vojske. Na suprotnoj strani je rimska konjica takođe bila uništena i bok glavnog dela upravo napadnut. Takođe napali su ih i sa leđa. Jedna jedinica bila je sakrivena u šumi i sada je jurišala ka Rimljanima.

Za trenutak je crveni sneg bio zamenjen belim, gde se  tek ponegde mogao videti mač ili štit gde leži bačen u beg, da bi ubrzo opet došli do crvenila. Slonovi jurnuše među lako oklopljenu galsku pešadiju koja je čuvala bok rimske vojske. Konjica ih je pratila u stopu. Trčao je kroz Gale obarajući ih, bez da je iko od njih pružio bilo kakav otpor. Izvukao je mač i nedugo zatim je pao prvi, a odmah potom i drugi Gal. Zatim je posekao trećeg i četvrtog kada ga telo jednog neprijatelja, kojeg je slon odbacio kljovom, umalo neobori sa konja. Uverio se da je neprijatelj mrtav i nastavi dalje posecajući petog neprijatelja bez ikakvih problema. Nakon toga izbi na deo gde nije bilo Gala što mu dozvoli da malo bolje posmatra slonove u akciji, u čemu je uvek uživao. Gledao je kako odbacuju ljude kljovama čas u levo, čas u desno,. Neke, koji su stajali skamenjeni od straha, su čak i pregazili. Za svo to vreme iz korpe na slonovim leđima su padale strele svuda okolo, pogađajući uglavnom one koji su im izgledali dovoljno pribrani da mogu napasti slonove. Ono malo što je ostajalo iza slonova su oni čistili, što nije bio težak posao.

Ugledao je napred nekog Gala koji je ostao bez kacige tako da je mogao bez problema da mu vidi lice. Bio je to čovek u tridesetim godinama, guste duge crne kose i ozboljnog izraza lica punog ožiljaka iz mnogih ratova. Po njegovim pokretima u borbi moglo se videti da je bio snažan i u punoj formi. Ali kada shvati da pored njega stoji slon njegovo lice se promeni. Oči koje su do malopre bile namrgođene, pune besa i želje za krvlju protivnika sada su bile pune straha. Ispustio je i mač. Nije probao ni da pobegne, samo je stajao skamenjen, otvorenih usta. Nije to bio isti čovek koji je malopre stajao na njegovom mestu. Ne! Čovek koji je do pre neki sekund stajao tu nije se plašio ničega već je svojim neprijateljima uterivao strah u kosti. Sada je na njegovom mestu bio čovek koga se ni goloruki dečačić ne bi uplašio. Najednom je izgledao niži, pogrbljeniji i lice koje je bilo mrko i naborano sada je poprimilo neku čudnu grimasu koja bi u normalnim okolnistima izazivala smeh. Čak i kada je slon prošao pored njega ne povredivši ga, idalje nije uspevao da se pribere. Mač mu je još uvek ležao pored nogu, dok mu je štit mlitavo visio u levoj ruci. Na licu mu se još uvek ocrtavao strah dok je pogledom pratio slona. Njega nije ni primetio kako mu prilazi na konju sa mačem uperenim prema njemu. Krv krenu da prska svuda okolo kada mu je presekao grkljan u trku. Bila je to laka meta. Okrenuo se da vidi telo kako pada. Lice mu je još uvek bilo deformisano strahom dok je ležao u lokvi sopstvene krvi koja je topila sneg oko njega.

Ponovo se okrenu napred gde vide da se formacija Rimljana potpuno raspala. Svaki Rimljanin i svaki Gal su trenutno vodili bitku sami za sebe. Bila je to bitka da izvuku živu glavu. Najveći deo njih odlučio je da je bežanje najbolji način da izvuku živu glavu. Kako je neprijateljska vojska već tad bila gotovo sravnjena sa zemljom odlučio je da se pozabavi dezerterima. Ugledao je grupicu od jedno desetak ljudi kako trče prema reci te on usmeri konja prema njima. Dok ih je jurio, prolazio je pored mačeva, štitova, pa čak i pored delova oklopa koje su odbacivali ne bili što brže trčali. Bilo je tu i rimskih i galskih mačeva i velikih, pravougaonih, rimskih štitova, kao i onih manjih, okruglih, galskih. Bilo je tu i kaciga, iskidanih delova verižnjača i još mnogo raznoraznih delova oklopa. Iza sebe mogao je videti još desetak Kartaginjana koji su jurili ostale koji su pokušavali da pobegnu.

Vrlo brzo je pristigao prvog dezertera kome zabode mač u leđa. Po gustoj riđoj kosi koju je imao predpostavio je da se radi o jednom od Gala. Drugog je pristigao i posekao taman pri ulazu u jedan šumarak. Iako je naizgled bio veoma proređen, lako se moglo desiti da mu neki dezerter promakne. Devet ih je prebrojao na ulazu u šumarak. Prvi od devetorice pao je odma na početku od brzog udarca mačem po temenu. Drugi mu je umalo umakao, u zadnjem trenutku ga je video gde se sakriva iza drveta. Stigao je do drveta i okrenu se prema njemu gledajući ga sa visine. Stajao je leđima pribijen uz drvo još uvek vidno uplašen, verovatno od slonova. Nije imao ni mač ni štit, a i kaciga mu je falila. Prepoznao je da je Rimljanin po teškom oklopu koji je nosio, kome su doduše falili neki delovi. Jakim udarcem mača po vratu ga je skoro obezglavio.

Preostali vojnici već su prolazili poslednje borove i izlazili su na čistinu. Podbo je konja u slabine i jurnuo dalje. Izašavši na čistinu izbrojao je samo petoricu neprijateljskih vojnika, od kojih je jedan već uveliko bio prešao reku. Za trenutak je zastao okrećući se nazad prema šumarku. Tu je stajao jahač, Kartaginjanin. Klimnuo je glavom dajući mu signal da će on rešiti ne koji su ostali u šumi, pa stoga on nastavi juriš ka reci. Dvojicu je stigao lako i oni ostaše ležeći u snegu iza njega. Dvojica preostalih su bili nadomak reke, dok je treći, poslednji, već bio van vidika. Bio je razočaran što njega neće stići, ali ipak pojuri preostalu dvojicu. Stigao ih je na sredini reke i prvog odma poseče. Pao je uz tup zvuk udaraca o led. Drugi je još uvek u ruci imao mač. Bio je to prvi protivnik koji je pružio veći otpor i on bi zatečen time. Mahao je mačem ispred sebe pogodivši jednim udarcem konja po grudima zbacivši ga u nanos snega.

Kopita se uz jak tup zvuk spustiše na led probivši ga. Konj glasno zanjišta propavši u ledenu vodu zajedno sa Rimljaninom koji brzo potonu ispod površine pod težinom oklopa. Konj je panično pokušavao da se izvuče iz vode lomeći led oko sebe. On se okrenu pokušavajući da se izvuče iz smeta i udalji od rupe, ali bi prekasno. Led puče i on propade. Osetio je oštar bol u grudima dok je hladnoća probijala u njega. Glava mu je već bila pod vodom i sve je dublje tonuo, bezuspešno pokušavajući da ugrabi ruku palog borca koji je napola visio u vodi. Tonuo je dublje u tamu, dok ga je hladnoća celog obuzimala. U grudima je oseća bol gori od probadanja stotinu mačeva. Na kraju ispusti vazduh i gledao je kako balončići lebde gore prema svetolosti dok je gubio svest.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Prva propast Aleksandrijske biblioteke

Stajao je ispred širokog belog stepeništa koje je vodilo prema ulazu u Aleksandrijsku biblioteku. Sa obe strane stepeništa stajale su dve figure u sedećem položaju. Kako nije bio iz tih krajeva, nije mogao prepoznati koga statue predstavljaju. Uz i niz stepenište su koračali muškarci i žene, mahom noseći svitke u rukama. Popeo se uz njih i prošavši kroz kapiju, koja se nalazila na njihovom vrhu i obreo se u velikom dvorištu biblioteke. U sredini dvorišta nalazila se bašta sa uredo pokošenom travom, prošaranom najraznoraznijim cvećem i pokojim žbunom. Trava je bila ograničena sa dva drvoreda koji su, zajedno sa kamenim stazama koje su ih pratile, vodile prema glavnoj zgradi kompleksa. Ispod svakog drveta nalazile su se klupe, uglavnom zauzete, namenjene za čitanje napolju. Stajao je tu nekoliko trenutaka gledajući zgradu biblioteke preko trave i cveća i žaleći što nije poneo kist i platno da ovekoveči taj prizor koji mu je oduzimao dah. Uz obećanje sebi da će se jednog dana vratiti na to mesto i ovekovečiti taj prizor, nastavio je dalje prema biblioteci.

Obreo se ispred još jednog niza stepenica koje su vodile do samog ulaza u biblioteku. Popeo se i uz njih, zatim je prošao kroz niz beliih kamenih stubova i kroz vrata krocio u unutrašnjost bibloteke koja je bila u potpunosti ispunjena policama. Krenuo je kroz prostoriju između nizova polica gledajući ih sa divljenjem, svestan da gleda u svo znanje koje su ljudi trenutno posedovali. Zastao je pored jedne od polica posmatrajuci je. Prelazio je rukom preko svitaka koji su ispunjavali prostor u njoj. Ruka mu zastade i on izvuče jedan od svitaka, čitajući naslov: Geometrija. Vratio je svitak nastavivši dalje kroz niz polica, da bi ubrzo ponovo zastao. Opet je izvukao nasumični svitak i pročitao naslov: Vavilonski vrtovi. Bio je to naslov koji mu je privukao pažnju, kao velikom putniku sa velikom željom da poseti sva mesta ovoga sveta. Poneo je svitak sa sobom i uputio se ka vratima na drugom kraju biblioteke, u nameri da nađe neku od čitaonica.

Izašavši iz biblioteke zadesio se na velikoj terasi koja je gledala na sledeću zgradu isto toliko grandioznu koliko je bila i sama biblioteka. Između zgrada nalazio se popločan prostor okružen manjim, pomoćnim, zgradama. Prišao je ogradi terase posmatrajući prvo ljude koji su se šetkali tamo vamo po pločniku, a onda se zagleda u zgradu. Bila je, kako mu se činilo, veća od zgrade biblioteke. Gornji nivo zgrade je bio kružnog oblika koji se zavšavao ogromnom kupolom, dok je donji deo bio nešto veće površine sa krovom koji se oslanjao na stubove koji su okruživali celu zgradu. Od lepote kojom je zgrada plenila nije ni primetio crni gust dim koji se polako pomaljao na nebu iza zgrade. Okrenuo se nazad da siđe jednim od stepeništa koja su se nalazila sa obe strane terase odlučivši da pre čitaonice poseti i tu zgradu, za koju je verovao da je amfiteatar.

Kada je ušao unutra shvatio je da je bio u pravu. Ispred sebe je gledao niz klupa koje su se, poslagane u krug, spuštale prema suprotnom zidu zgrade. Amfiteatar je bio skoro skroz pun ljudi, uglavnom mlađih, koji su sa velikom pažnjom gledali prema centru gde je neki stariji čovek stajao oslonjen na katedru i pričao o istoriji. Iznad svih njih se nalazila kupola grandioznog izgleda ispod koje su dopirali zraci svetlosti obasjavajući kako učenike tako i profesora. Stajao je tu slušajući predavanja. Slušao je o ujedinjenju Egipta, slušao je o Starom carstvu kao i o piramidama. Bilo je tu priča o religiji, umetnosti i hieroglifima, spominjao je i Keopsa, Džosera i Imhotepa. Bilo je odlično predavanje u kome je čuo i naučio mnogo zanimljivih stvari, ali pre svega bilo je dugo, to je shvatio tek kod prelaska na srednje kraljevstvo kada su ga noge počele boleti od stajanja. Pogledao je svitak koji je držao u ruci i okrenu se prema vratima. Krenuo je rukom da ih grune ali se ona otvoriše pre nego što ih je uopšte dotakao. Kroz njih ulete sed, proćelav čovek vidno zadihan vičući: "Brzo, svi napolje! Biblioteka gori!"

Na trenutak nastade mrtva tišina dok se starac borio za vazduh pre nego što je izjurio napolje, a onda začu vrisku i lupanje iza sebe. U sledećem trenutku se našao ponovo napolju, napola sam trčeći, napola izguran gomilom ljudi za njega. Prizor koji je napolju zatekao nije bio ni malo prijatan. Gust crni dim je prekrivao skoro celo nebo ostavljajući tek u daljini obrise plavetnila koji su se jedva nazirali. Iza biblioteke mogao je nazreti drvorede kako gore, šireći se i na biblioteku. Svuda oko njega su trčali ljudi uspaničeno vičući i tražeći najbliži izlaz napolje. Povici za pomoć dopirali su i izdaleka kada, pogledavši okolo, shvati da je skoro ceo grad u plamenu. Činilo mu se, premda nije mogao sa sigurnošću da tvrdi, da se vatra širila iz luke. Krenuo je prema izlazu i dalje čvrsto stiskajući svitak dok se gurao kroz gomilu. Na kapiji zastade gledajući u svitak, da bi potom vratio pogled na biblioteku. Sada je već poprilično bila uhvaćena plamenom. Gorela je znatno brže od ostalih zgrada zbog svog tog papirusa koji se u njoj nalazio. Svo znanje ovoga sveta je upravo bilo uništavano pred njegovim očima!

I sam je bio iznenađen svojim postupkom kada shvati da trči nazad prema biblioteci. Kako nije mogao sprečiti ili ugasiti požar, želeo je bar da umanji štetu. Uleteo je u biblioteku i počeo da skuplja svitke sa najbliže police. Bila je to jedna od retkih polica do kojih vatra još nije stigla. Znoj mu se slivao niz čelo od vrućine dok je pokušavao da stavi što više knjiga u naručje. Dim ga je gušio i otežavao mu vid ali nije želeo da odustane, hteo je da spasi to veći broj svitaka. Konačno je uspeo da završi i krenu prema izlazu kada ga zadesi napad kašlja od koga ispustio nekoliko svitaka. Sageo se ne bi li ih pokupio, ali kašalj nije popuštao. Na kraju ispusti sve svitke, dok je rukama naslonjen na pod kašljao. Počelo je i da mu se vrti u glavi usled gušenja dimom. Na kraju se pomiri s tim da uzme samo jedan svitak i zatim proba da ispuzi napolje na svež vazduh. Nekako je uspeo da dođe do vrata gde dobio još jedan napad kašlja. Poslednjim atomima snage je pokušavao da otvori vrata, ali nije vredelo. Nije imao više snage. Okrenuo se na leđa i naslonivši se na vrata, zagleda se u svitak koji je držao u ruci. Usledi još jedan napad kašlja, a onda izgubi svest.

Posle Termopilske bitke

Konačno, posle deset dana isčekivanja, krenuli su u napad. Deset dana su Grci logorovali pored njih, deset dana koji su obilovali čarkama, kako sa jedne tako i sa druge strane. Deset dana bio je u strahu od napada Grka. Ne. Bio je u strahu da ih ne napadnu Spartanci. Učestvovao je u termopilskoj bici i, iako ranjen, uspeo je izvući živu glavu, ali kao posledica je ostao strah od Spartanaca. Činjenica da su pobedili u toj bici i ubili Leonidu nije smanjivala osećaj straha. Pa čak ni činjenica da su posle toga 3 puta opustošili Atinu nije mu umanjivala strah, šta više, jedina stvar koja ga je držala da ne dezertira je to što nisu napadali spartansko krilo, kao i saznanje da će se boriti uz glavninu persijske vojske.

Odkako su ujutru krenuli iz logora, pa celo vreme marša, razmišljao je isključivo o Spartancima. Iako je čuo da su od četrdeset hiljada vojnika, samo pet hiljada lakedemonci nije mogao da se odupre strahu koji je osećao. Činilo mu se da napreduju jako sporo i da su već odavno trebali sresti neprijatelja. Negde u dubini, iako je znao da je to nemoguće, nadao se da su se Grci povukli sa bojnog polja. A onda i tu, poslednju, nadu razbi bat koraka koji se čuo u daljini ispred njih.

Najpre je ugledao vrhove kopalja kako izvuruju na suprotnom kraju doline. Bat koraka je sada bio jači i izgledalo je kao da svi koračaju kao jedan. Uskoro je mogao videti i vrhove kaciga, a onda, na kraju, i cele vojnike. Još uvek nije mogao da razazna ko od Grka stoji u prvim redovima. Dok su se približavali jedni drugima najpre je primetio crvene plaštove koje su nosili i on zastade zaprepašćen mogućnošću da se ispred njih nalaze Spartanci. Ipak, nekako je uspeo skupiti hrabrost i krenuti napred. Kretao se jako sporo, ali ipak se kretao. Usput je posmatrao lica svojih saboraca koji su prolazili pored njega. Bilo je tu raznih faca, svaka drugačija na svoj način, ali ipak su sve imale nešto zajedničko: strah. Neki su ga sakrivali bolje, neki lošije, ali on je bio tu. Vratio je pogled na Grke koji su sada stajali. Dok su prilazili, Grci su formirali svoju falangu. Najpre prvi red spusti koplja. Svi kao jedan. Pratio ih je drugi red koji je postavio koplja iznad ramena ljudi koji su stajali ispred njih. Nijedno koplje nije kasnilo sa spuštanjem. Na kraju, ponovo sinhronizovano, postaviše štitove prema njima. Kada je video štitove ponovo se ukopao. Na štitovima je stajala oznaka lambda. "Spartanci!" uzviknuo je, iako nije znao kome on to javlja.

Dok su ostali Persijanci prolazili pored njega on je i dalje stajao, sleđen od straha. Samo je stajao gledajući ispred gde su se dve borbene linije upravo sudarale. Posmatrao je kako njegovi saborci ničice padaju ispred Spartanaca ne pružajući skoro nikakav otpor. Spartanci su obarali jednog po jednog protivnika. Pirbližavali su mu se, polako ali sigurno. Hteo je da krene nazad, da pobegne što dalje odatle, ali noge ga nisu slušale. Nastavio je da posmatra kako se Persijanci, iako barem duplo brojniji, povlače pred neprijateljem. Već su skoro došli do tačke na kojoj je stajao a da nisu izgubili skoro nijednog vojnika.

Uskoro su ga samo dva čoveka delila od najbližeg Spartanca. Prvi od njih pao je veoma brzo. Tek što je uspeo da podigne mač, a koplje mu je već probilo grlo. Drugi je, za promenu, pokazivao manju količinu straha te jurnu na neprijatelja uspešno zaobilazeći koplje. Međutim neprijatelj ga je spretno dočekao i štitom oborio na zemlju pre nego što je uopšte uspeo da zamahne mačem. Nije čak ni probao da ga dokrajči već je samo prešao preko njega ostavljajući ga iza sebe ostalim Spartancima. On je bio sledeći na redu. krenuo je da korača unazad, sklanjajući se od Spartanca iza jednog od saboraca, koji se, zatečen i uplašen, brzo nađe na zemlji opet ostavljajući njega samog da se bori.

Digao je mač u vazduh sa željom da krene prema neprijatelju, ali ga ispusti kada u očima protivnika vide istu onu samouverenost i hrabrost koju su imali onih tri stotine Spartanaca koji su ga ranili u Termopilima. A sada ih je bilo još i više, dok je sa druge strane pozamašan broj Persijanaca otišao nazad u Persiju sa Kserksom. Bacio je i štit, okrenuvši se da potrči. Hteo je da pobegne, bilo gde samo što dalje od Sparte i Grka, ali u tome ga spreči koplje koje mu probode grudi. Osetio je razoran bol dok je protivnik izvlačio koplje iz njega puštajući ga da padne na zemlju. Osetio je stopala kako prelaze preko njega, zadajući mi tolike bolove da je poželeo da vrišti. Hteo je da vrišti na sav glas, ali nije mogao da izusti ni jedan jedini zvuk. Usta su mu se polako punila krvlju i uskoro je izgubio svest.

Borbe u areni

Na licu mu se videla ushićenost dok je isčekivao početak gladijatorskih borbi, što je bilo i za očekivati pošto se, sa svojih četrnaest godina, prvi put našao u prilici da uživo posmatra borbe. I to iz prvog reda! Celo vreme je nestrpljivo cupkao nogama gledajući prvo jednu kapiju, zatim drugu, da bi posle vratio pogled na onu prvu. Prvi blok borbi trebao bi da bude sa životinjama, protiv kojih bi se borili zarobljenici iz ratnih pohoda. To ga je podsećalo na očevu priču o Filipu Arabljaninu koji je 248. godine u arenu uveo preko dve stotine životinja među kojima su se našli i trideset i dva slona i šezdeset lavova. Iako je znao da su šanse malo, nadao se da će danas moći da vidi nešto slično tome.

Sa njegove leve strane, na terasi jedan od ljudi iz prvog reda, kojeg nije prepoznao, najavio je ulazak gladijatora. Srce je počelo ubrzano da mu lupa dok se rešetka sa ulaza nasuprot terasi otvarala uz škripu. Iz prolaza izađoše dva njemu krajnje čudna borca. Kako je čuo bili su zarobljenici iz Numidije. Od oružja su imali samo male okrugle štitove i tanke špicaste mačeve. Dok su prilazili centru arene gledaoci su im zviždali, dovikujući im pogrdne izraze. Čak je po neko bacao i neke predmete na njih. Tako je i on, poenesen masom, ustao negodujući iz sveg glasa. Čovek koji je sedeo sa njegove desne strane pruži mu ruku u kojoj je držao tru paradajz. Pogledao je prvo na levo u oca tražeći odobrenje, a zatim uze paradajz i baci ga prema Numidijcima koji su stajali preplašeni na sredini borilišta. Nije dobacio do njih, ali to mu i nije bilo toliko bitno, koliko ono što je tek predstojalo: borba. Pažnja se opet preselila na terasu gde je čovek koji je najavio prvu dvojicu digao ruku. Na taj znak galama prvo preraste u žamor, a zatim u potpunu tišinu. Svi u areni su gledali u njega dok je najavljivao tigrove. Zatim je opet začuo škripanje metala i ovaj put otvorila se kapija ispod terase. Iz mraka prolaza, a na opšte oduševljenje publike, iskoračiše dva tigra. Bio je očaran tim prizorom jer do sada nije imao prilike da vidi tigrove, pogotovo ne u borbi.

Žamor sa tribina se nastavljao dok su tigrovi polako prilazili svom plenu okružujući Numidijce sa leve i desne strane. Borci su stajali leđa uz leđa očekujući napad tigrova koji su sada kružili oko njih pokazujući im zube. Posle nekoliko krugova jedan od tigrova stade, a zatim zakorači napred. Dečakovo srce je tuklo iz sve snage dok je stiskao šake od uzbuđenja. Tigar napravi još jedan korak, pa zatim i sledeći merkajući pogledom borca koji mu je bio okrenut leđima. Tada pored njega stade i drugi tigar. Polako, korak po korak, saterivali su svoj plen uza zid. U areni je vlada nekakva čudna napetost, kakva se retko viđala dok se isčekivao napad tigrova. Numidijci su se sada nalazili leđima prislonjeni uz zid ispod njegovog mesta tako da je morao da se nagne preko ograde da bi mogao da vidi šta se dešavalo dole na pesku. Veći od dva tigra šapom je testirao protivnike koji su pokušavali da se odbrane mačevima.

A onda, iznenada, tigar skoči prema jednom od boraca koji se izmače u zadnjem trenutku i krenu da trči na suprotni kraj borilišta. Na sveopšte odobravanje publike tigar jurnu za njim. Dečak je opčinjeno gledao tigra kako u skokovima stiže plen i udara ga šapom po leđima. Na leđima mu se pojaviše tragovi kandži iz kojih se slivala krv dok je pokušavao da se pridigne. Posmatrao je tigra kako hvata već ranjenog borca u zube kada mu pažnju privuče rika drugog tigra koji skoči prednjim šapama na plen koji je još uvek stajao pribijen uza zid. Dečak se naginjao preko ograde koliko god je mogao ne bi li što bolje video borbu. Tigar je stajao na zadnjim nogama, dok je, uz riku pristiskao štit koji je Numidijac postavio ne bi li se odbranio. Numidijca izda snaga i on pade na pesak našavši se tako ispod tigra.

Dečak se, oglušivši se o očevo upozorenje, nadnu još malo napred da bi bolje video šta se zbiva ispod tigra kada se okliznu i prevrnu se preko ograde. Pao je odma pored tigra skrenuvši mu tako pažnju sa Numidijca koji iskoristi priliku da pobegne na drugu stranu borilišta. Publika je u prvi mah zanemela, a zatim se arenom razleže žamor. Stajao je pribijen uza zid gledajući tigra pravo u oči. Pogledao je potom gore prema ocu koji je u neverici posmatrao dešavanja dok su se ljudi oko njega već bili vratili navijanju. Polako se sageo dohvativši mač koji je ležao u pesku pored njega i drhtavim rukama ga pruži ispred sebe ne bi li se odbranio. U pozadini je uspeo da vidi kako drugi tigar napada i ubija i drugog Numidijca. Od toga izgubi i ono malo hrabrosti što je bio skupio. Zažmurio je, ispustio mač i pribio se uza zid koliko god je to mogao. I tako je žmureći stajao i čekao nadajući se samo da će biti brzo gotovo.

Propast Pompeje

Kretao se prema kući kada je osetio još jedan potres. Jedan žena ispred njega čučnula je i pokrila ruke glavom. Bilo je još ljudi u Pompeji koji su strahovali poput nje. Neki, retki, su se čak iselili iz Pompeje. Međutim on je bio u onoj, značajno većoj, grupi koja je tvrdila da Vezuv više nije aktivan. Na ulaznim vratim osetio je još jedan potres. Ni na njega se nije obazreo. Umesto toga nalaktio se na prozor posmatrajući kako poneko panično protrči ulicom. Nije razumeo strah tih ljudi. Godinama unazad, još pre nego što se on rodio, znalo se da je Vezuv ugašen. I ranije su se isto dešavali zemljotresi ali nikada nije proradio. Ipak poneki su se još uvek plašili. U daljini mogao je videti Vezuv gde već drugi dan izbacuje crni dim. Čak ni to nije bilo dovoljno da bi ga uplašilo iako se dim polako ali sigurno približavao gradu.

Odmakao se od prozora i legao na krevet. Uhvatio je sebe kako razmišlja o Vezuvu. Dim koji je izlazio iz njega mu je stvarao misli crne poput njega samog. Znao je i čvrsto je verovao u to da je vulkan zauvek ugašen, ali nikada ranije nije video crni dim. Zašto bi se dim odjednom pojavio? Odmahnuo je glavom i okrenuo se na drugu stranu. Nije želeo da više razmišlja o tome. Ubrzo je utonuo u san.

Probudio ga je vrisak. Pridigao se u sedeći položaj trljajući oči. Nije ga zanimalo odakle dolazi vrisak, već se bio navikao na njih. Ubrzo začuo se još jedan vrisak, a zatim i sledeći. To mu je već privuklo pažnju, vrisci su obično bili usamljeni, izolovani ispadi. Vratio se do prozora da proveri o čemu je reč. Prizor koji je ugledao bio je zastrašujuć. Ljudi su isprepadani trčali ulicama, saplićući se i gurajući se međusobno. Na sred ulice video je ženu kako se grči po podu poreći se za vazduh. Predpostavio je da je razlog za to činjenica da su se crni oblaci proširili skoro preko celog neba, opasno se spuštajući prema zemlji. Nedaleko niz ulicu nalazila se razorena kuća. Jedan zid bio je u potpunosti srušen  i kroz njega je mogao videti pet stopa širok kamen ispod kog je ležao nesrećni čovek. I zaista, mogao je videti kako Vezuv u daljini izbacuje kamenje i pepeo u vazduh, dok je lava isticala iz njega po zemlji uništavajući sve što mu se našlo na putu. A put je vodio prema Pompeji.

Istrčao je napolje i u naglom naletu straha jurnuo je niz ulicu. Nije znao kuda ide. Znao je samo da mora da trči, da pobegne pa bilo kuda. Rukama je sklanjao isprepadane ljude praveći prostor za sebe da nastavljajući da trči kada je čuo plač bebe. Okrenuo se okolo i video ženu kako stoji u jednom ćošku pribijena uza zid, izgledala je preplašeno. Nije reagovala na plač bebe koju je držala u rukama. Prišao joj je i povukao ju je za ruku pokazujući joj drugom da krene za njim, ali je ona idalje stajala kao skamenjena. Možda čeka nekoga pomislio je i nastavio dalje. Sa neba je krenulo da pada nešto za šta je u prvi mah pomislio da je sneg, kada se setio da je još uvek leto. On zastade hvatajući jednu pahulju i shvati da u stvari pada pepeo. Pogledao je prema nebu. Crni oblaci su sada skroz prekrili nebo i spuštali su se sve niže i niže.

Ponovo je počeo da trči. Prolazio je pored ljudi koji su sve više zastajali boreći se za vazduh. Izgledalo je kao da ih dim guši. Ubrzo je i on morao da uspori. Počeo je da oseća zagušljivost u vazduhu ali je znao da mora da nastavi, što dalje od dima i lave. Dobro je znao da stajanjem podpisuje smrtnu presudu. Osetio je još jedan potres. Pogledao je na levo prema vulkanu koji je još uvek izbacivao kamenje, sada još veće. Video je i lavu kako ističe iz vulkana, ali nije mogao videti dokle je stigla. I dalje je trčao i sada je već bio blizu izlaza iz grada. Skrenuo je nalevo, a onda naglo zastade. Niz ulicu u koju je upravo ušao tekla je lava. Stajao je nekoliko trenutaka zaprepašćen, a onda krenu da trči na suprotnu stranu. Nije znao kuda će ga odvesti put. Nije mu ni bilo bitno jer umor ga je stigao potiskujući svaku nadu da će živ napustiti Pompeju. I bio je u pravu. Posle samo nekoliko stotina metara uhvatio ga je napad kašlja. Zastao je i posle toga nije imao ni snage ni volje da nastavi dalje već je najpre seo, a zatim i legao na pločnik koji je bio iznenađujuće vreo.

Ležao je opružen na leđima gledajući sada crno nebi dok je pepeo padao preko njega. S vremena na vreme mogao je videti usijano kamenje kako preleće nebo kao da cepa crnilo oblaka. A on je samo ležao. Ležao je i čekao da ga prekriju lava i pepeo jer sva nada bila je isčezla iz njega.

Hanibalov put preko Alpa

Nalazio se na najvišoj tački njihovog puta preko Alpa. Ispred sebe, dokle god mu je pogled sezao, video je kolonu u kojoj su izmešani išli konjanici i pešaci, da bi na kraju izgledali samo kao linija koja seče belinu Alpa na dva dela. Tek je boneka borova grana ili poveći kamen prekidao snežni pokrivač razbijajući njegovu belu monotoniju. Iza njega nailazilo je još dvadesetak slonova, identičnih onom na kojem se on nalazio, a zatim se iza njih pomanjala besprekidna gomila pešaka. Pred njima se prostirala, za promenu, zaravan koja je, iako prekrivena dubokim snegom, bila lakša za prelazak. Ipak u daljini je mogao nazreti sužavanje staze sve dok se na kraju nije pretvorila u uzanu stazu s jedne strane oivičenu planinom, dok je sa druge strane pretila provalija. Pomalo ga je zastrašivala pomisao da na slonu pređe tako uzanu stazu. U glavi su mu stalno odzvanjale Hanibalove reči koje je izgovorio posle primedbe da se Alpi ne mogu preći slonovima: "Naćićemo put, ili ćemo ga sami napraviti". Pred polazak plašio se pravljenja puteva, a sada se plašio puta koji su pronašli.

Put je bio mnogo lakši njemu, koji je bio u korpi na slonovim leđima, nego konjanicima ili onima koji su na nogama išli. Ipak, put je i njemu teško pao. Često je morao da silazi sa slona ne bi li ga sproveo preko rizičnih delova. Osim toga imao je promrzline po licu i rukama. Čuo je priče da su izgubili skoro trećinu ljudi, a sa sigurnošću je znao da su izgubili i čak pet slonova. A prešli su tek pola puta! Na početku putovanja bio je ushićen, sa prijateljima je pričao o tome kako će iznenaditi rimljane i poraziti ih. Sada neki od njegovih prijatelja ostali su ležeći na putu iza njih prekriveni snegom i njegovo ushićenje je opadalo. Ipak, vera u poduhvat nikada nije opadala. Od samog početka znao je da će uspeti preći Alpe. Naravno shvatao je da ni to neće doći bez gubitaka, ali je verovao da će Rimljani imati znatno veće gubitke.

Slon na kom se nalazio zastade i premu ga iz misli u koje je bio upao. Činilo se da se napred nešto dešavalo što je zaustavilo kolonu. U daljini video je neko komešanje ljudi ali nije mogao da razazna o čemu se radi. Nije ga mnogo ni zanimalo šta se dešavalo jer uskoro su nastavili sa kretanjem. Staza kojom su išli bila je utabana hiljadama čizama i kopita koji su njome kročili pre njega, da bi je sada dodatno proširili slonovi. Sneg koji je oivičavao stazu bio je visok ljudima do pojasa. Napredovali su veoma sporo. Činilo mu se da je prošla čitava večnost odkako su kročili na zaravan, a još uvek nisu bili na polovini. Uskoro je naišao na, kako je predpostavio, uzrok ranijeg zastoja. S leve strane kolone nalazila su se prevrnuta kola, koja su jedva provirivala iz nanosa snega. Pored kola ležala su i dva tela, promorzla od hladnoće. Nije znao šta se tu desilo. Svi su već bili navikli da ostavljaju tela pored puta, ali kola su se lomila jako retko i uvek se gledalo da se poprave ako mogu. Iako znatiželjan morao je da nastavi dalje.

Polako ali sigurno zaravan se sužavala i prilazili su uskoj stazi koju su morali preći. Pred sam kraj zaravni primetio je da je sneg na jednom delu ispred crven. Kada je prišao, u crvenom krugu, mogao je videti beživotno telo konja. Vrat mu je bio presečen. I to je bila slika na koju su se morali navići na putu. Često su konji bivali povređeni, te da bi im skratili muke morali su ih ubijati. Jahača nije bilo pored njega. Nastavio je dalje, dok su sneg koji ih je okruživao smenjivale strme litice. Staza je bila jedva dovoljno široka da po njoj mogu hodati slonovi. Ni dva čoveka se nisu usuđivala da hodaju uporedo. Sa desne strane, mekani beli pokrivač zamenila je provalija. Od pogleda na sivo belo kamenje, koje kao da mu se smešilo sa dna provalije, vrtelo mu se u glavi. Napred mogao je videti stazu gde zavija, spuštajući se polako naniže samo da bi se posle opet popela na sledeći, manji, vrh. Jedan vrh zamenjivao je drugi i sve dok u daljini, na ivici horizonta, planine nisu konačno posustajale i ustupale mesto ravnijim predelima. To ga je podjednako radovalo i plašilo, jer po prvi put odkako su se upustili u prelazak Alpa mogao je videti odredište, a opet je izgledalo tako daleko i čekalo ih je dosta kilometara pre nego što ostave sneg i planine za sobom.

A povrh svega sada su napredovali sporije nego ikad. Slonovi su još dodatno usporavali kolonu. Ni njima nije bilo svejedno, primetio je, što moraju proći tako uzanom stazom. Posmatrao je koračanje svog slona. Jedva da je pomerao noge unapred, a opet i to mu se činilo prebrzo. Stopala su mu bila preblizu ivice, a pred njima se staza dodatno sužavala. Sada već nije bilo prostora za stopala slona i ivica desnog stopala virila mu je van staze. Tada je primetio kamen koji se odvoji od staze i krenu da se kotrlja nizbrdo povlačeći druge za sobom. Slonova noga koja je stajala na kamenu skliznu niz liticu i slon izgubi ravnotežu. Kada se setio da bi trebalo da skoči sa slona već je bilo prekasno te se i oni pridružiše kotrljajućem kamenju. Ostatak povorke skamenjeno je posmatrao lavinu koja je nastala. Iako su izgledali prestrašeno svi su bili srećni, predpostavljao je, što nisu baš oni bili na njegovom mestu.

Život egipatskog roba

Znoj, koji mu se slivao niz telo, kapao je na vruć pustinjski pesak ostavljajući tamne tragove u njemu. U vazduhu je osećao smrad robova koji su kao i on vukli kamenje. Sunce je bilo na vrhuncu i peklo je, činilo mu se, snažnije nego ikada. Na vruć pustinjski pesak, koji je stvarao opekotine po tabanima, bio je već odavno navikao. Ono što mu je još stvaralo probleme bili su konopci koje je vukao jer ruke su mu bile pune rana od ispucalih žuljeva koji su mu zadavali probleme i posle dvadeset godina vuče konopaca. Iza sebe čuo je pucanj biča po leđima nekog od robova što ga natera da se trgne jer svaki, pa čak i najmanji pucanj biča podsećao ga je na bolove koje je sam pretrpeo od njega. Ožiljci po leđima koje je nosio izmešane sa svežim ranama od biča bili su više nego dovoljan podsetnik da treba da se pokori. Ipak umor bi ga često savladao, a svaki put kada bi posustao dobijao je nov udarac.

U daljini mogao je da vidi piramidu kako se odbija beli sjaj mermera pod suncem. Bila je skoro gotova. Ostalo je još oko mesec dana rada na njoj pre nego što bi mermerni sloj bio završen, a ljudi su joj se već divili kao čudu nad čudima, jer je to bila najveća piramida do tada sagrađena. Slušao je ljude u prolazu kako veličaju piramidu, kako veličaju Kufua, ponekad ga čak i poistovećujući i sa samim Amonom. Slušao je ljude kako pričaju da je piramida simbol moći Egipta i da je Kufu najmoćniji od svih vladara. Za njega piramida je bila simbol ugnjetavanja i svaki put kada bi je ugledao osećao je samo neizmernu setu, proklinjući sudbinu što ga je odredila da se rodi kao rob. Kada je slušao ljude kako veličaju Kufua i piramidu nije mogao a da ne oseti prezir prema njima.

Od petnaeste godine radio je na piramidi zajedno sa još sto hiljada ljudi, uglavnom robova. Devet meseci provodio je orući njive, da bi za vreme poplava koje su trajale tri meseca vukao kamenje. Radio je na piramidi od samog početka zarađujući ništa drugo osim rana i ožiljaka koje su ga stalno podsećale da je ništa drugo do običan rob ubijajući mu sve nade i snove. Piramidu je prezirao i zbog činjenice da je izgubio mnoge prijatelje sa kojima je odrastao dok su gradili tajsimbol okrutnosti. I zaista, svaki dan je gledao kako gomile ljudi pada po pesku pod udarcima biča, umorni i izgladneli. Svakoga dana mogao je videti faraonove ljude kako odnose beživotna tela od piramide. Nije znao kuda su ih nosili a nije ni želeo da sazna.

Hodao je dalje pokušavajući da skrene misli sa piramide, sa bičeva i umora. Snaga je pretila da ga izda ali znao je da mora da nastavi. Imao je i previše podsetnika na to šta će mu se desiti ukoliko uspori ili padne, a ubrzo stiže i još jedan. Rob koji je bio ispred njega posusta i pade na kolena tražeći pauzu i malo vode, jer žeđ je bila ogromna među svima njima. Tada shvati da ispred njega stoji tek jedan dečačić star odprilike kao i on što je bio kada je krenuo sa radom na piramidi. Na leđima nije imao još nijedan ožiljak niti svežu ranu od biča. Verovatno prvi put radi na piramidi, pomisli, žaleći njegovu nadu da će mu biti dat odmor ili voda. Umesto toga dečak bi ošinut bičem koji napravi ogromnu crvenu liniju od desnog ramena pa sve do levog kuka. Zvuk udarca bičem propratio je bolni jauk dečaka koji mu je zaparao uši. Dečak je još uvek glečao na pesku pognute glave dok je šake zarivao u pesak stiskajući pesnice. Krv koja mu se slivala iz rane bojila je u crveno lanenu tkaninu koju je nosio oko struka. Čuo ga je kako jeca i požele da uradi nešto. Nije znao šta da uradi, nije znao da li će pomoći. Znao je samo da nešto mora da uradi, ali ga je ta činjenica plašila.

Faraonov sluga, zadužen za rad i red, ponovo diže bič.  Tada, i sam šačuđen svojim postupkom, pusti konopce, stade između dečaka i biča i uhvati ruku koja ga je držala. Kao odgovor dobio je podrugljiv smeh izmešan sa uzvicima čuđenja koje je čuo iza sebe od strane drugih robova. Zatim oseti kako ga faraonov sluga odguruje nogom i on pade leđima na pesak. Odmah zatim ga je čuo kako poziva još dvojicu ljudi koji ga uzeše za nadlaktice i postaviše između sebe. Čuo je pucanj biča, a zatim i njemu dobro poznat bol koji mu prođe kroz celo telo. Usledio je još jedan udarac koji je dočekao stisnutih zuba ne želeći da pusti nikakav krik. Usledio je još jedan udarac, a za njim i još jedan. Malopre belo, laneno platno koje je imao oko struka sada je bilo skroz crveno od krvi koja mu je lila iz sada već mnogobrojnih rana po leđima. Gledao je kako krv, spuštajući se niz platno, kapa po pesku bojeći i njega u crveno.

Iako u ogromnim bolovima i dalje je ćutao, ne ispuštajući nikakav zvuk. Nije želeo da im pokaze bilo kakve znake bola. Ustvari bolove više skoro nije ni osećao, bol je bio zamenjen osećajem olakašanja jer znao je da se tu sve završava. Znao je da će uskoro odputovati u zagrobni život gde, nadao se, neće više biti rob.

Maratonska trka

Stajao je na vrhu brda gledajući iskrcavanje persijske vojske na livadu koja se zelenila pred njim. Zatim pogleda oko sebe gde su zajedno sa njim stajali njegovi saborci. Svi su već bili raspoređeni na svoja mesta i njemu je zapala čast da bude u prvom redu falange. Svi su stajali mirno na svojim mestima čekajući komandu da obore koplja. I sa leve i sa desne strane mogao je da vidi ostatak Grčke vojske gde, kao i oni, očekuju dolazak neprijatelja. Iza njega nalazio se preko četrdeset kilometara dug put za Atinu koji su branili od neprijatelja. Kada su se iskrcali Persijanci krenuše preko polja. U njihovim redovima nije mogao da vidi nikakvu određenu formaciju već mu je izgledalo kao da svaki vojnik maršira sam za sebe, mada nije bio siguran da li je to zbog močvarnog terena ili zbog nedostatka discipline u njihovoj vojsci. Bilo kako bilo, to mu je ulilo dodatnu dozu samopouzdanja. Persijska vojska napredovala je sporo i činilo mu se da su ih močvarni delovi polja poprilično izmorili što bi, nadao se, trebalo da neutrališe brojčanu prednost koju su Persijanci imali na svojoj strani. Persijanci su prilazili polako ali sigurno i on začu naredbu da spuste koplja i da na taj način upotpune formaciju falange. Neprijatelj je sada već bio blizu domašaja koplja i poslednje što je uspeo da opazi pre nego što je morao da se suoči sa prvim protivnikom bilo je kako se vojnici sa leve i desne strane brda pomeraju formirajući zajedno sa njima na brdu polukrug oko persijske vojske što je značilo da im je plan uspeo.

Prvi Persijanac jurišao je ka njemu vitlajući mačem iznad glave i vičući nešto njemu nerazumljivo. Nije dao da ga to omete, sačekao ga je da mu priđe dovoljno a onda gurnu koplje napred i ono završi u grlu prvog protivnika preko čijeg lica pređe bolna grimasa. On brzo cimnu koplje nazad oslobodivši ga i uperi ga ka sledećem protivniku. Ovaj put nije čekao da protivnik priđe njemu već on iskorači korak napred poguran štitom svog saborca koji je stajao iza njega. Odmah je zamahnuo kopljem ponovo ciljajući grkaljan, ali ovog puta vrh koplja se odbi od štita. To je iskoristio da iskorači za još jedan korak napred praćen saborcima iza leđa i ponovo zamahnu kopljem koje ovog puta pogodi desno rame protivnika. Neprijatelj mu pade pod noge ranjen, ali nije se trudio da ga dokrajči već ga samo preskoči jureći na sledećeg.

Sada je već bio poprilično ispred linije ostalih saboraca neprimećujući da ljudi iz njegove linije više ne mogu da ga prate te da je ostao sam okružen Persijancima. Dok je jurišao kopljem na onoga ispred sebe sa leve strane opazi mač gde juri ga njemu i u zadnjem trenutku podiže štit. Zatim je odgurnuo protivnika štitom koji u padu obori i Persijanca koji je stajao iza njega i potom, opijen adrenalinom i snažnim naletom hrabrosti usled dosadašnjeg uspeha, jurnu na njihovo mesto probadajući obojicu kopljem. Sada je gledao u trojicu protivnika ispred sebe koji jurnuše prema njemu gotovo istovremeno i on uz Aresovu pomoć odgurnu dvojicu štitiom dok je trećeg probadao kopljem kroz oklop na grudima. Desnom rukom pokušavao je da izvuče koplje iz tela protivnika dok se branio štitom kada oseti udarac mačem po leđima. Udarac mu je probio oklop i napravio ranu na leđima te on pusti koplje, izvuče mač iz korica i iz okreta preseče grkljan protivniku koji pade na kolena ispuštajući krvavi mač u prašinu koja se natapala njegovom krvlju i krvlju protivnika. Nije imao vremena ni da se okrene kada zadobi nove udarce, prvi mu je pogodio štit dok mu je drugi gotovo do koske isekao nadlakticu leve ruke te on uz krik ispusti štit mašući mačem ka protivniku ali pogodi samo štit.

Nastavio je da juriša mačem na protivnika dok mu je druga ruka gotovo beskorisno visila pored boka. Uspeo je da rani još jednog protinika pomahnitalim udarcima pre nego što je video kako mač juri ka njemu. Refleksno krenu da diže ruku sa štitom ka gore ali ruka nije slušala i štita više nije bilo tako da mač raseče njegov grudni oklop niz koji poče da se sliva krv. Zamahnuo je mačem još jednom ali promaši sve, zatetura se napred i pade na kolena. Osvrnuo se oko sebe čekajući završni udarac ali niko ga više nije napadao. Persijanci su ga sada samo posmatrali, stojeći na po korak ili dva od njega, kao da iščekuju njegov sledeći potez. Kada se okrenuo iza sebe uspeo je da vidi Atinjane gde napreduju potiskajući persijance nazad prema njihovim brodovima. On tada diže mač visoko iznad glavi i viknu: "Ares je jači!"

Nakon toga pade na zemlju ispuštajući mač iz ruke dok su se ostaci trave zajedno sa zemljom bojili u tamno crvenu boju.