Prva propast Aleksandrijske biblioteke

Stajao je ispred širokog belog stepeništa koje je vodilo prema ulazu u Aleksandrijsku biblioteku. Sa obe strane stepeništa stajale su dve figure u sedećem položaju. Kako nije bio iz tih krajeva, nije mogao prepoznati koga statue predstavljaju. Uz i niz stepenište su koračali muškarci i žene, mahom noseći svitke u rukama. Popeo se uz njih i prošavši kroz kapiju, koja se nalazila na njihovom vrhu i obreo se u velikom dvorištu biblioteke. U sredini dvorišta nalazila se bašta sa uredo pokošenom travom, prošaranom najraznoraznijim cvećem i pokojim žbunom. Trava je bila ograničena sa dva drvoreda koji su, zajedno sa kamenim stazama koje su ih pratile, vodile prema glavnoj zgradi kompleksa. Ispod svakog drveta nalazile su se klupe, uglavnom zauzete, namenjene za čitanje napolju. Stajao je tu nekoliko trenutaka gledajući zgradu biblioteke preko trave i cveća i žaleći što nije poneo kist i platno da ovekoveči taj prizor koji mu je oduzimao dah. Uz obećanje sebi da će se jednog dana vratiti na to mesto i ovekovečiti taj prizor, nastavio je dalje prema biblioteci.

Obreo se ispred još jednog niza stepenica koje su vodile do samog ulaza u biblioteku. Popeo se i uz njih, zatim je prošao kroz niz beliih kamenih stubova i kroz vrata krocio u unutrašnjost bibloteke koja je bila u potpunosti ispunjena policama. Krenuo je kroz prostoriju između nizova polica gledajući ih sa divljenjem, svestan da gleda u svo znanje koje su ljudi trenutno posedovali. Zastao je pored jedne od polica posmatrajuci je. Prelazio je rukom preko svitaka koji su ispunjavali prostor u njoj. Ruka mu zastade i on izvuče jedan od svitaka, čitajući naslov: Geometrija. Vratio je svitak nastavivši dalje kroz niz polica, da bi ubrzo ponovo zastao. Opet je izvukao nasumični svitak i pročitao naslov: Vavilonski vrtovi. Bio je to naslov koji mu je privukao pažnju, kao velikom putniku sa velikom željom da poseti sva mesta ovoga sveta. Poneo je svitak sa sobom i uputio se ka vratima na drugom kraju biblioteke, u nameri da nađe neku od čitaonica.

Izašavši iz biblioteke zadesio se na velikoj terasi koja je gledala na sledeću zgradu isto toliko grandioznu koliko je bila i sama biblioteka. Između zgrada nalazio se popločan prostor okružen manjim, pomoćnim, zgradama. Prišao je ogradi terase posmatrajući prvo ljude koji su se šetkali tamo vamo po pločniku, a onda se zagleda u zgradu. Bila je, kako mu se činilo, veća od zgrade biblioteke. Gornji nivo zgrade je bio kružnog oblika koji se zavšavao ogromnom kupolom, dok je donji deo bio nešto veće površine sa krovom koji se oslanjao na stubove koji su okruživali celu zgradu. Od lepote kojom je zgrada plenila nije ni primetio crni gust dim koji se polako pomaljao na nebu iza zgrade. Okrenuo se nazad da siđe jednim od stepeništa koja su se nalazila sa obe strane terase odlučivši da pre čitaonice poseti i tu zgradu, za koju je verovao da je amfiteatar.

Kada je ušao unutra shvatio je da je bio u pravu. Ispred sebe je gledao niz klupa koje su se, poslagane u krug, spuštale prema suprotnom zidu zgrade. Amfiteatar je bio skoro skroz pun ljudi, uglavnom mlađih, koji su sa velikom pažnjom gledali prema centru gde je neki stariji čovek stajao oslonjen na katedru i pričao o istoriji. Iznad svih njih se nalazila kupola grandioznog izgleda ispod koje su dopirali zraci svetlosti obasjavajući kako učenike tako i profesora. Stajao je tu slušajući predavanja. Slušao je o ujedinjenju Egipta, slušao je o Starom carstvu kao i o piramidama. Bilo je tu priča o religiji, umetnosti i hieroglifima, spominjao je i Keopsa, Džosera i Imhotepa. Bilo je odlično predavanje u kome je čuo i naučio mnogo zanimljivih stvari, ali pre svega bilo je dugo, to je shvatio tek kod prelaska na srednje kraljevstvo kada su ga noge počele boleti od stajanja. Pogledao je svitak koji je držao u ruci i okrenu se prema vratima. Krenuo je rukom da ih grune ali se ona otvoriše pre nego što ih je uopšte dotakao. Kroz njih ulete sed, proćelav čovek vidno zadihan vičući: "Brzo, svi napolje! Biblioteka gori!"

Na trenutak nastade mrtva tišina dok se starac borio za vazduh pre nego što je izjurio napolje, a onda začu vrisku i lupanje iza sebe. U sledećem trenutku se našao ponovo napolju, napola sam trčeći, napola izguran gomilom ljudi za njega. Prizor koji je napolju zatekao nije bio ni malo prijatan. Gust crni dim je prekrivao skoro celo nebo ostavljajući tek u daljini obrise plavetnila koji su se jedva nazirali. Iza biblioteke mogao je nazreti drvorede kako gore, šireći se i na biblioteku. Svuda oko njega su trčali ljudi uspaničeno vičući i tražeći najbliži izlaz napolje. Povici za pomoć dopirali su i izdaleka kada, pogledavši okolo, shvati da je skoro ceo grad u plamenu. Činilo mu se, premda nije mogao sa sigurnošću da tvrdi, da se vatra širila iz luke. Krenuo je prema izlazu i dalje čvrsto stiskajući svitak dok se gurao kroz gomilu. Na kapiji zastade gledajući u svitak, da bi potom vratio pogled na biblioteku. Sada je već poprilično bila uhvaćena plamenom. Gorela je znatno brže od ostalih zgrada zbog svog tog papirusa koji se u njoj nalazio. Svo znanje ovoga sveta je upravo bilo uništavano pred njegovim očima!

I sam je bio iznenađen svojim postupkom kada shvati da trči nazad prema biblioteci. Kako nije mogao sprečiti ili ugasiti požar, želeo je bar da umanji štetu. Uleteo je u biblioteku i počeo da skuplja svitke sa najbliže police. Bila je to jedna od retkih polica do kojih vatra još nije stigla. Znoj mu se slivao niz čelo od vrućine dok je pokušavao da stavi što više knjiga u naručje. Dim ga je gušio i otežavao mu vid ali nije želeo da odustane, hteo je da spasi to veći broj svitaka. Konačno je uspeo da završi i krenu prema izlazu kada ga zadesi napad kašlja od koga ispustio nekoliko svitaka. Sageo se ne bi li ih pokupio, ali kašalj nije popuštao. Na kraju ispusti sve svitke, dok je rukama naslonjen na pod kašljao. Počelo je i da mu se vrti u glavi usled gušenja dimom. Na kraju se pomiri s tim da uzme samo jedan svitak i zatim proba da ispuzi napolje na svež vazduh. Nekako je uspeo da dođe do vrata gde dobio još jedan napad kašlja. Poslednjim atomima snage je pokušavao da otvori vrata, ali nije vredelo. Nije imao više snage. Okrenuo se na leđa i naslonivši se na vrata, zagleda se u svitak koji je držao u ruci. Usledi još jedan napad kašlja, a onda izgubi svest.

Život egipatskog roba

Znoj, koji mu se slivao niz telo, kapao je na vruć pustinjski pesak ostavljajući tamne tragove u njemu. U vazduhu je osećao smrad robova koji su kao i on vukli kamenje. Sunce je bilo na vrhuncu i peklo je, činilo mu se, snažnije nego ikada. Na vruć pustinjski pesak, koji je stvarao opekotine po tabanima, bio je već odavno navikao. Ono što mu je još stvaralo probleme bili su konopci koje je vukao jer ruke su mu bile pune rana od ispucalih žuljeva koji su mu zadavali probleme i posle dvadeset godina vuče konopaca. Iza sebe čuo je pucanj biča po leđima nekog od robova što ga natera da se trgne jer svaki, pa čak i najmanji pucanj biča podsećao ga je na bolove koje je sam pretrpeo od njega. Ožiljci po leđima koje je nosio izmešane sa svežim ranama od biča bili su više nego dovoljan podsetnik da treba da se pokori. Ipak umor bi ga često savladao, a svaki put kada bi posustao dobijao je nov udarac.

U daljini mogao je da vidi piramidu kako se odbija beli sjaj mermera pod suncem. Bila je skoro gotova. Ostalo je još oko mesec dana rada na njoj pre nego što bi mermerni sloj bio završen, a ljudi su joj se već divili kao čudu nad čudima, jer je to bila najveća piramida do tada sagrađena. Slušao je ljude u prolazu kako veličaju piramidu, kako veličaju Kufua, ponekad ga čak i poistovećujući i sa samim Amonom. Slušao je ljude kako pričaju da je piramida simbol moći Egipta i da je Kufu najmoćniji od svih vladara. Za njega piramida je bila simbol ugnjetavanja i svaki put kada bi je ugledao osećao je samo neizmernu setu, proklinjući sudbinu što ga je odredila da se rodi kao rob. Kada je slušao ljude kako veličaju Kufua i piramidu nije mogao a da ne oseti prezir prema njima.

Od petnaeste godine radio je na piramidi zajedno sa još sto hiljada ljudi, uglavnom robova. Devet meseci provodio je orući njive, da bi za vreme poplava koje su trajale tri meseca vukao kamenje. Radio je na piramidi od samog početka zarađujući ništa drugo osim rana i ožiljaka koje su ga stalno podsećale da je ništa drugo do običan rob ubijajući mu sve nade i snove. Piramidu je prezirao i zbog činjenice da je izgubio mnoge prijatelje sa kojima je odrastao dok su gradili tajsimbol okrutnosti. I zaista, svaki dan je gledao kako gomile ljudi pada po pesku pod udarcima biča, umorni i izgladneli. Svakoga dana mogao je videti faraonove ljude kako odnose beživotna tela od piramide. Nije znao kuda su ih nosili a nije ni želeo da sazna.

Hodao je dalje pokušavajući da skrene misli sa piramide, sa bičeva i umora. Snaga je pretila da ga izda ali znao je da mora da nastavi. Imao je i previše podsetnika na to šta će mu se desiti ukoliko uspori ili padne, a ubrzo stiže i još jedan. Rob koji je bio ispred njega posusta i pade na kolena tražeći pauzu i malo vode, jer žeđ je bila ogromna među svima njima. Tada shvati da ispred njega stoji tek jedan dečačić star odprilike kao i on što je bio kada je krenuo sa radom na piramidi. Na leđima nije imao još nijedan ožiljak niti svežu ranu od biča. Verovatno prvi put radi na piramidi, pomisli, žaleći njegovu nadu da će mu biti dat odmor ili voda. Umesto toga dečak bi ošinut bičem koji napravi ogromnu crvenu liniju od desnog ramena pa sve do levog kuka. Zvuk udarca bičem propratio je bolni jauk dečaka koji mu je zaparao uši. Dečak je još uvek glečao na pesku pognute glave dok je šake zarivao u pesak stiskajući pesnice. Krv koja mu se slivala iz rane bojila je u crveno lanenu tkaninu koju je nosio oko struka. Čuo ga je kako jeca i požele da uradi nešto. Nije znao šta da uradi, nije znao da li će pomoći. Znao je samo da nešto mora da uradi, ali ga je ta činjenica plašila.

Faraonov sluga, zadužen za rad i red, ponovo diže bič.  Tada, i sam šačuđen svojim postupkom, pusti konopce, stade između dečaka i biča i uhvati ruku koja ga je držala. Kao odgovor dobio je podrugljiv smeh izmešan sa uzvicima čuđenja koje je čuo iza sebe od strane drugih robova. Zatim oseti kako ga faraonov sluga odguruje nogom i on pade leđima na pesak. Odmah zatim ga je čuo kako poziva još dvojicu ljudi koji ga uzeše za nadlaktice i postaviše između sebe. Čuo je pucanj biča, a zatim i njemu dobro poznat bol koji mu prođe kroz celo telo. Usledio je još jedan udarac koji je dočekao stisnutih zuba ne želeći da pusti nikakav krik. Usledio je još jedan udarac, a za njim i još jedan. Malopre belo, laneno platno koje je imao oko struka sada je bilo skroz crveno od krvi koja mu je lila iz sada već mnogobrojnih rana po leđima. Gledao je kako krv, spuštajući se niz platno, kapa po pesku bojeći i njega u crveno.

Iako u ogromnim bolovima i dalje je ćutao, ne ispuštajući nikakav zvuk. Nije želeo da im pokaze bilo kakve znake bola. Ustvari bolove više skoro nije ni osećao, bol je bio zamenjen osećajem olakašanja jer znao je da se tu sve završava. Znao je da će uskoro odputovati u zagrobni život gde, nadao se, neće više biti rob.