Igra sudbine

edeo je u dubokoj zelenoj travi na proplanku dok je naniže posmatrao prostranu livadu u daljini uokvirenu gustom borovom šumom. Livadu je presecao i jedan put, nije to bio onaj popločani put kojim su često prolazili pešaci, konjanici i razna kola, već je to bio zemljani put kojim je prolazilo malo ljudi. Ipak, on je jako voleo da posmatra baš taj tu put, ne samo zato što je ležao na prelepoj livadi okružen pesmom ptica i mirisom cveća, već zato što su svi ljudi koji su tuda prolazili bili različiti, svaki poseban na neki svoj način. Kada bi tako neki čovek prožao livadom on bi smišljao kakva bi bila njegova životna priča, kakve je sve dogadjaje preturio preko glave ili kuda se upravo zaputio. Ili ukoliko bi pak tuda prošla neka kola, što se (inače) retko dešavalo, razmišljao je šta bi moglo tu da bude, ko bi mogao da se vozi u njima i kuda bi mogla da odu. Ponekad bi čak video kako iz šume stidljivo proviruje neki jelen ili bi uočio zeca kako skakuće po proplanku jureći nekim svojim poslom, a jednom je čak video i ježa na svega nekoliko metara od njega i to u sred dana, pa je tako ceo taj tan proveo igrajući se sa njim i proulcavajući njegove bodlje. Kada bi se umorio od gledanja puta legao bi u mekanu travu, sa rukama ispod glave, i posmatrao oblake kako krstare nebom zajedno sa pticama koje su jurile pored njih ili bi jednostavno kružile po nebu.

Taj proplanak čuvao je u strogoj tajnosti i jedini kome ga je pokazao bio je njegov najbolji drug, i to tek pošto mu je obećao da nikada nikome neće reći za to mesto. Od tada su često dolazili tu, odlamali grane sa jednog starog hrasta koji se nalazio u blizini i zatim sa njima vežbali mačevanje. Bili su neumorni i mogli su da vežbaju od jutra do mraka i on bi svaki put pobeđivao. Međutim, njemu su draži bili oni dani kada je tu dolazio sam i posmatrao ljude kako idu putem, svaki za svojim poslom.

Tako je bilo i danas. Sunce se tek pomaljalo na istoku, a on je već sedeo dok je valjao  travku po ustima, gledajući dole na put. U to vreme njime nije prolazilo mnogo ljudi, a ipak, vrlo brzo, naiđoše prvi putnici. Bio je to čovek duge, guste, crne, neuredne kose i brade. Na sebi je imao blatom umrljanu i iscepanu odeću, a na jednom rukavu nalazili su se crveni tragovi krvi pored poderotine nastale od mača. Lice mu je odavalo umor, dok mu se u očima mogla očitati tuga i bol koju je nosio u sebi. Ruke su mu bile svezane iza leđa. Iza njega hodala su dva vojnika obučena u crvene tunike i lako oklopljena sa kacigama koje su nosili pod miškama. Obojica su imala mačeve okačene sa leve strane i noževe sa desne, dok štitove nisu nosili. Onaj koji se nalazio bliže njemu bio je mlad, krupan čovek kratke, guste, crne kose i namrgođenog izgleda dok je drugi bio znatno viši i mršaviji, proćelav i krajnje zbunjenog izraza lica sa svežim ožiljkom na levoj nozi. Oba vojnika imala su okačenu po jednu pozamašnu kesu sa zlatnicima koje su im stajale okačene o boku. Bile su skroz pune i skoro da je mogao da čuje zveckanje novčića koji su se nalazili u njima.

Zamišljao je priču koja je išla uz to: možda je zarobljenik neki prosjak uhvaćen u pokušaju krađe, možda je čak i vojnicima probao uzeti njihove kese novca. Međutim, kako je uvek voleo, smišljao je neku zanimljiviju priču o svemu tome, pa je tako, na primer, u njegovoj mašti prosjak mogao biti nesrećno zaljubljen u neku gospu  visokog staleža. I ona je, naravno, bila zaljubljena u njega, kako to i biva u svim pričama, uprkos činjenici da je on bio samo običan siromah. U njegovoj verziji priče, čovek završava uhapšen nakon što se njihovom pokušaju bekstva iz grada ispečio njen otac. Usledila je borba u kojoj on ubija njenog oca zadobivši samo ogrbotinu na ruci, međutim, neuspeva da savlada vojnike koji su se umešali i tako završava zarobljen, uspevši samo da rani jednog od njih.

Kada je završio svoje maštarije vojnici i prosjak već behu zamakli iza drveća ostavljajući put iza sebe potpuno pustim. Dugo je vremena prošlo, a da niko nije kročio putem, te je vreme provodio ležeći na leđima i gledajući u nebo. Bio je to jedan od retkih dana da na nebu nije bilo nijednog oblačka, čak ni onog najmanjeg. Sunce se već približavalo vrhuncu, kada začu zavijanje vukova iz šume. Pridigao se, osluškujući; nije to bio samo jedan ili dva vuka, više je zvučalo kao da ceo čopor zavija odjednom. Posle nekog vremena zavijanje polako poče da zamire , ali žmarci ostadoše da prolaze njegovim telom. Vukovi su se jako reko oglašavali po danu, a nikada još nije čuo da toliko vukova zavija odjednom. Premda je znao da verovatno nije ništa u pitanju, nije mu bilo svejedno posle tog, pomalo zastrašujućeg, zvuka.

Proveo je još nekoliko minuta razmišljajući o vukovimai i o razlogu zbog kojeg bi se javljali, kada začu zvuk kotrljanja točkova po putu i sva njegova pažnja se usmeri na krivinu iza koje je trebalo da se pojave. I zaista, za nekoliko trnutaka se promoliše najpre dva snežno bela konja, a zatim i kola koja su vukli. Bili su to zasigurno najlepši konji je je video za svoga života a ih je, iako tek dečak, video više neko neki za ceo svoj život. Imali su duge bele grive i još duže repove koji su se vijorili za njima. Mišići su im se ocrtavali po telu dok su graciozno, sinhronizovano koračali napred. Za uzdama, na klupici, sa prednje strane kola, sedeo je malo puniji čovek, osrednjeg rasta, obučen u staru, zarđalu verižnjaču. Duga, retka, kosa padala mu je preko lica poput slame obojene u crno što mu viri ispod kape, zaklanjajući od njegovih očiju ostatak glave. Za trenutak mu se učini da vidi na maču, koji mu je visio o boku, crvene tragove, poput krvi, ali pomisli da mu se samo učinilo i brzo to smetnu sa uma dok je prelazio na osmatranje kola. Bila su to obična, drvena, kola kakva su svi koristli kada bi prevozili kakav teret. Točkovi, okovani metalom, su nekako ritmično lupkali po kamenu na putu. Ništa od tereta koji su prevozili nisu otkrivali. Preko kola je bilo prebačeno nekakvo urpljano, belo platno.

Kola su se još uvek nalazila blizu ivice šume kada, naizgled niodkuda, a zapravo iz šume, izleteše dve prilike ogrnute u braon ogrtače, koji kao da su bili umrljani blatom. Kapuljače su im bile prebačene preko glava, u potpunosti sakrivajući njihova lica. Jedan od njih izvuče bodež ispod ogrtača i sa leđa priđe još uvek nesvesnom kočijašu i skočivši na kola zabode mu nož duboko u stomak.

                                                                                                                       Kraj prvog dela

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Život egipatskog roba

Znoj, koji mu se slivao niz telo, kapao je na vruć pustinjski pesak ostavljajući tamne tragove u njemu. U vazduhu je osećao smrad robova koji su kao i on vukli kamenje. Sunce je bilo na vrhuncu i peklo je, činilo mu se, snažnije nego ikada. Na vruć pustinjski pesak, koji je stvarao opekotine po tabanima, bio je već odavno navikao. Ono što mu je još stvaralo probleme bili su konopci koje je vukao jer ruke su mu bile pune rana od ispucalih žuljeva koji su mu zadavali probleme i posle dvadeset godina vuče konopaca. Iza sebe čuo je pucanj biča po leđima nekog od robova što ga natera da se trgne jer svaki, pa čak i najmanji pucanj biča podsećao ga je na bolove koje je sam pretrpeo od njega. Ožiljci po leđima koje je nosio izmešane sa svežim ranama od biča bili su više nego dovoljan podsetnik da treba da se pokori. Ipak umor bi ga često savladao, a svaki put kada bi posustao dobijao je nov udarac.

U daljini mogao je da vidi piramidu kako se odbija beli sjaj mermera pod suncem. Bila je skoro gotova. Ostalo je još oko mesec dana rada na njoj pre nego što bi mermerni sloj bio završen, a ljudi su joj se već divili kao čudu nad čudima, jer je to bila najveća piramida do tada sagrađena. Slušao je ljude u prolazu kako veličaju piramidu, kako veličaju Kufua, ponekad ga čak i poistovećujući i sa samim Amonom. Slušao je ljude kako pričaju da je piramida simbol moći Egipta i da je Kufu najmoćniji od svih vladara. Za njega piramida je bila simbol ugnjetavanja i svaki put kada bi je ugledao osećao je samo neizmernu setu, proklinjući sudbinu što ga je odredila da se rodi kao rob. Kada je slušao ljude kako veličaju Kufua i piramidu nije mogao a da ne oseti prezir prema njima.

Od petnaeste godine radio je na piramidi zajedno sa još sto hiljada ljudi, uglavnom robova. Devet meseci provodio je orući njive, da bi za vreme poplava koje su trajale tri meseca vukao kamenje. Radio je na piramidi od samog početka zarađujući ništa drugo osim rana i ožiljaka koje su ga stalno podsećale da je ništa drugo do običan rob ubijajući mu sve nade i snove. Piramidu je prezirao i zbog činjenice da je izgubio mnoge prijatelje sa kojima je odrastao dok su gradili tajsimbol okrutnosti. I zaista, svaki dan je gledao kako gomile ljudi pada po pesku pod udarcima biča, umorni i izgladneli. Svakoga dana mogao je videti faraonove ljude kako odnose beživotna tela od piramide. Nije znao kuda su ih nosili a nije ni želeo da sazna.

Hodao je dalje pokušavajući da skrene misli sa piramide, sa bičeva i umora. Snaga je pretila da ga izda ali znao je da mora da nastavi. Imao je i previše podsetnika na to šta će mu se desiti ukoliko uspori ili padne, a ubrzo stiže i još jedan. Rob koji je bio ispred njega posusta i pade na kolena tražeći pauzu i malo vode, jer žeđ je bila ogromna među svima njima. Tada shvati da ispred njega stoji tek jedan dečačić star odprilike kao i on što je bio kada je krenuo sa radom na piramidi. Na leđima nije imao još nijedan ožiljak niti svežu ranu od biča. Verovatno prvi put radi na piramidi, pomisli, žaleći njegovu nadu da će mu biti dat odmor ili voda. Umesto toga dečak bi ošinut bičem koji napravi ogromnu crvenu liniju od desnog ramena pa sve do levog kuka. Zvuk udarca bičem propratio je bolni jauk dečaka koji mu je zaparao uši. Dečak je još uvek glečao na pesku pognute glave dok je šake zarivao u pesak stiskajući pesnice. Krv koja mu se slivala iz rane bojila je u crveno lanenu tkaninu koju je nosio oko struka. Čuo ga je kako jeca i požele da uradi nešto. Nije znao šta da uradi, nije znao da li će pomoći. Znao je samo da nešto mora da uradi, ali ga je ta činjenica plašila.

Faraonov sluga, zadužen za rad i red, ponovo diže bič.  Tada, i sam šačuđen svojim postupkom, pusti konopce, stade između dečaka i biča i uhvati ruku koja ga je držala. Kao odgovor dobio je podrugljiv smeh izmešan sa uzvicima čuđenja koje je čuo iza sebe od strane drugih robova. Zatim oseti kako ga faraonov sluga odguruje nogom i on pade leđima na pesak. Odmah zatim ga je čuo kako poziva još dvojicu ljudi koji ga uzeše za nadlaktice i postaviše između sebe. Čuo je pucanj biča, a zatim i njemu dobro poznat bol koji mu prođe kroz celo telo. Usledio je još jedan udarac koji je dočekao stisnutih zuba ne želeći da pusti nikakav krik. Usledio je još jedan udarac, a za njim i još jedan. Malopre belo, laneno platno koje je imao oko struka sada je bilo skroz crveno od krvi koja mu je lila iz sada već mnogobrojnih rana po leđima. Gledao je kako krv, spuštajući se niz platno, kapa po pesku bojeći i njega u crveno.

Iako u ogromnim bolovima i dalje je ćutao, ne ispuštajući nikakav zvuk. Nije želeo da im pokaze bilo kakve znake bola. Ustvari bolove više skoro nije ni osećao, bol je bio zamenjen osećajem olakašanja jer znao je da se tu sve završava. Znao je da će uskoro odputovati u zagrobni život gde, nadao se, neće više biti rob.

Spartakova buna iz ugla Rimljanke

Nakon što je došla u ludus nije mogla da dočeka da pogleda borbu gladijatora izbliza. Ona je kao i ceo visoki stalež u Rimu uživala u gladijatorskim borbama. Naravno mogla je da gleda i borbe u arenama, što je redovno činila, ali se uvek žalila kako zbog udaljenosti od borbe propušta najbolje delove te se zbog toga i obrela ovde gde će večeras imati prilike da vidi borbu dva najbolja gladijatora u celoj Kapui. Jedino što bi moglo još više da je usreći večeras bilo bi da vidi smrt nekog od učesnika borbe.

Kada se večera završila robovi koji su obavljali kućne poslove počeše da sklanjaju stolove i stolice oslobađajući tako mesto na kome će gladijatori odmeriti snage. Posmatrala je robove sa krajnjim prezirom u očima stalno ih požurujući u nestrpljenju da vidi borbu. Robove je uvek smatrala nižim slojem ljudi, i u tome se nije puno razlikovala od drugih. Tu su spadali i gladijatori jer iako je uživala gledajući ih nikada ih nije cenila. Konačno najaviše ulazak gladijatora i u centar prostorije kročiše dva muškarca dok su se ostali povukli sa strane, ne sklanjajući se previše da bi što bolje videli borbu. I ona je stajala u prvom redu, posmatrajući gladijatore, kada joj zapade za oko da nose mačeve za vežbu zbog čega je oštro protestovala sve dok nisu doneli prave mačeve u koje se i sama uverila da su dovoljno oštri. Konačno, borba je mogla da počne.

Gladijatori počeše da odmeravaju snage kružeći jedan oko drugog a zatim se uhvatiše u koštac i njihovi mačevi počeše da plešu stvarajući neku vrstu muzike kada su udarali jedan o drugi. Uživala je posmatrajući ih: dva ogromna mišićava muškarca kako ulaze u koštac jedan sa drugim. Osećala se srećnom i nekako čudno uzbođenom. Ona za svog favorita odabra gala, što nije puno značilo jer bi se podjednako radovala da bilo ko od njih dvojice pogine. Njeno uzbuđenje poraste kada konačno mač tračanina, Spartaka, zaseče protivnikov stomak i ona vrisnu od sreće tapšući rukama. Iako joj se učinilo da namerno nije zasekao sečivom dublje u stomak nije previše marila. Sve zašta je marila bilo je da vidi krv, a to joj se ostvarilo. Uskoro se gal našao na zemlji sa protivnikovim mačem prislonjenim uz grlo i ona pogleda prema vlasniku ludusa dajući mu znak da poraženi gladijator zaslužuje smrt te on tako i pokaza spuštajući palac ka dole. Međutim Spartak skloni mač sa protivnikovog grla pomažući mu da ustane. Ona pobesne zbog ovakvog raspleta događaja i sada je vičući tražila smrt obojice. Došla je tu da vidi krv izbliza i bez krvi, gomile krvi, nije htela da ode.

U svoj toj gužvi koju je napravila niko nije primetio da su ostali gladijatori koji su stajali u ćošku, na Spartakov signal, isukali svoje mačeve i krenuli prema njima. Jedan od njenih ličnih stražara koji je stajao pored nje odjednom pade na pod sav krvav. Pogleda oko njega tražeći odgovor za pad njenog čuvara i ubrzo ga nađe: pred njom je stajao gladijator, činilo joj se triput veći od nje, sa krvavim mačem u ruci. Ona pogledom potraži ostale svoje stražare i vide da su svi ili već na podu ili u borbi sa gladijatorima. Oped pogleda ispred sebe gde je još uvek stajao gladijator gledajući je mrko. Uspela je da prepozna prezir u njegovom pogledu.Ona zakorači unazad sudarivši se sa nekim. Okrenu se i shvati da su svi preostali Rimljani bili okruženi robovima. Čak su se i kućni robovi, među kojima su uglavnom bile žene, bili pridružili gladijatorima. Iz gomile robova iskorači Spartak gledajući ih, ali mu se pogled zadrža na njoj. Konačno, još uvek gledajući u nju, on reče: "Došli ste da vidite krv? Krv ćete videti!"

Noge su je izdale i ona kleknu. Gledala je gladijatora ispred sebe kako diže mač. Htela je da moli za život ali ih je smatrala nedostojnim molbe. Na kraju je samo stigla da mu naredi da baci mač.