Posle Termopilske bitke

Konačno, posle deset dana isčekivanja, krenuli su u napad. Deset dana su Grci logorovali pored njih, deset dana koji su obilovali čarkama, kako sa jedne tako i sa druge strane. Deset dana bio je u strahu od napada Grka. Ne. Bio je u strahu da ih ne napadnu Spartanci. Učestvovao je u termopilskoj bici i, iako ranjen, uspeo je izvući živu glavu, ali kao posledica je ostao strah od Spartanaca. Činjenica da su pobedili u toj bici i ubili Leonidu nije smanjivala osećaj straha. Pa čak ni činjenica da su posle toga 3 puta opustošili Atinu nije mu umanjivala strah, šta više, jedina stvar koja ga je držala da ne dezertira je to što nisu napadali spartansko krilo, kao i saznanje da će se boriti uz glavninu persijske vojske.

Odkako su ujutru krenuli iz logora, pa celo vreme marša, razmišljao je isključivo o Spartancima. Iako je čuo da su od četrdeset hiljada vojnika, samo pet hiljada lakedemonci nije mogao da se odupre strahu koji je osećao. Činilo mu se da napreduju jako sporo i da su već odavno trebali sresti neprijatelja. Negde u dubini, iako je znao da je to nemoguće, nadao se da su se Grci povukli sa bojnog polja. A onda i tu, poslednju, nadu razbi bat koraka koji se čuo u daljini ispred njih.

Najpre je ugledao vrhove kopalja kako izvuruju na suprotnom kraju doline. Bat koraka je sada bio jači i izgledalo je kao da svi koračaju kao jedan. Uskoro je mogao videti i vrhove kaciga, a onda, na kraju, i cele vojnike. Još uvek nije mogao da razazna ko od Grka stoji u prvim redovima. Dok su se približavali jedni drugima najpre je primetio crvene plaštove koje su nosili i on zastade zaprepašćen mogućnošću da se ispred njih nalaze Spartanci. Ipak, nekako je uspeo skupiti hrabrost i krenuti napred. Kretao se jako sporo, ali ipak se kretao. Usput je posmatrao lica svojih saboraca koji su prolazili pored njega. Bilo je tu raznih faca, svaka drugačija na svoj način, ali ipak su sve imale nešto zajedničko: strah. Neki su ga sakrivali bolje, neki lošije, ali on je bio tu. Vratio je pogled na Grke koji su sada stajali. Dok su prilazili, Grci su formirali svoju falangu. Najpre prvi red spusti koplja. Svi kao jedan. Pratio ih je drugi red koji je postavio koplja iznad ramena ljudi koji su stajali ispred njih. Nijedno koplje nije kasnilo sa spuštanjem. Na kraju, ponovo sinhronizovano, postaviše štitove prema njima. Kada je video štitove ponovo se ukopao. Na štitovima je stajala oznaka lambda. "Spartanci!" uzviknuo je, iako nije znao kome on to javlja.

Dok su ostali Persijanci prolazili pored njega on je i dalje stajao, sleđen od straha. Samo je stajao gledajući ispred gde su se dve borbene linije upravo sudarale. Posmatrao je kako njegovi saborci ničice padaju ispred Spartanaca ne pružajući skoro nikakav otpor. Spartanci su obarali jednog po jednog protivnika. Pirbližavali su mu se, polako ali sigurno. Hteo je da krene nazad, da pobegne što dalje odatle, ali noge ga nisu slušale. Nastavio je da posmatra kako se Persijanci, iako barem duplo brojniji, povlače pred neprijateljem. Već su skoro došli do tačke na kojoj je stajao a da nisu izgubili skoro nijednog vojnika.

Uskoro su ga samo dva čoveka delila od najbližeg Spartanca. Prvi od njih pao je veoma brzo. Tek što je uspeo da podigne mač, a koplje mu je već probilo grlo. Drugi je, za promenu, pokazivao manju količinu straha te jurnu na neprijatelja uspešno zaobilazeći koplje. Međutim neprijatelj ga je spretno dočekao i štitom oborio na zemlju pre nego što je uopšte uspeo da zamahne mačem. Nije čak ni probao da ga dokrajči već je samo prešao preko njega ostavljajući ga iza sebe ostalim Spartancima. On je bio sledeći na redu. krenuo je da korača unazad, sklanjajući se od Spartanca iza jednog od saboraca, koji se, zatečen i uplašen, brzo nađe na zemlji opet ostavljajući njega samog da se bori.

Digao je mač u vazduh sa željom da krene prema neprijatelju, ali ga ispusti kada u očima protivnika vide istu onu samouverenost i hrabrost koju su imali onih tri stotine Spartanaca koji su ga ranili u Termopilima. A sada ih je bilo još i više, dok je sa druge strane pozamašan broj Persijanaca otišao nazad u Persiju sa Kserksom. Bacio je i štit, okrenuvši se da potrči. Hteo je da pobegne, bilo gde samo što dalje od Sparte i Grka, ali u tome ga spreči koplje koje mu probode grudi. Osetio je razoran bol dok je protivnik izvlačio koplje iz njega puštajući ga da padne na zemlju. Osetio je stopala kako prelaze preko njega, zadajući mi tolike bolove da je poželeo da vrišti. Hteo je da vrišti na sav glas, ali nije mogao da izusti ni jedan jedini zvuk. Usta su mu se polako punila krvlju i uskoro je izgubio svest.

Maratonska trka

Stajao je na vrhu brda gledajući iskrcavanje persijske vojske na livadu koja se zelenila pred njim. Zatim pogleda oko sebe gde su zajedno sa njim stajali njegovi saborci. Svi su već bili raspoređeni na svoja mesta i njemu je zapala čast da bude u prvom redu falange. Svi su stajali mirno na svojim mestima čekajući komandu da obore koplja. I sa leve i sa desne strane mogao je da vidi ostatak Grčke vojske gde, kao i oni, očekuju dolazak neprijatelja. Iza njega nalazio se preko četrdeset kilometara dug put za Atinu koji su branili od neprijatelja. Kada su se iskrcali Persijanci krenuše preko polja. U njihovim redovima nije mogao da vidi nikakvu određenu formaciju već mu je izgledalo kao da svaki vojnik maršira sam za sebe, mada nije bio siguran da li je to zbog močvarnog terena ili zbog nedostatka discipline u njihovoj vojsci. Bilo kako bilo, to mu je ulilo dodatnu dozu samopouzdanja. Persijska vojska napredovala je sporo i činilo mu se da su ih močvarni delovi polja poprilično izmorili što bi, nadao se, trebalo da neutrališe brojčanu prednost koju su Persijanci imali na svojoj strani. Persijanci su prilazili polako ali sigurno i on začu naredbu da spuste koplja i da na taj način upotpune formaciju falange. Neprijatelj je sada već bio blizu domašaja koplja i poslednje što je uspeo da opazi pre nego što je morao da se suoči sa prvim protivnikom bilo je kako se vojnici sa leve i desne strane brda pomeraju formirajući zajedno sa njima na brdu polukrug oko persijske vojske što je značilo da im je plan uspeo.

Prvi Persijanac jurišao je ka njemu vitlajući mačem iznad glave i vičući nešto njemu nerazumljivo. Nije dao da ga to omete, sačekao ga je da mu priđe dovoljno a onda gurnu koplje napred i ono završi u grlu prvog protivnika preko čijeg lica pređe bolna grimasa. On brzo cimnu koplje nazad oslobodivši ga i uperi ga ka sledećem protivniku. Ovaj put nije čekao da protivnik priđe njemu već on iskorači korak napred poguran štitom svog saborca koji je stajao iza njega. Odmah je zamahnuo kopljem ponovo ciljajući grkaljan, ali ovog puta vrh koplja se odbi od štita. To je iskoristio da iskorači za još jedan korak napred praćen saborcima iza leđa i ponovo zamahnu kopljem koje ovog puta pogodi desno rame protivnika. Neprijatelj mu pade pod noge ranjen, ali nije se trudio da ga dokrajči već ga samo preskoči jureći na sledećeg.

Sada je već bio poprilično ispred linije ostalih saboraca neprimećujući da ljudi iz njegove linije više ne mogu da ga prate te da je ostao sam okružen Persijancima. Dok je jurišao kopljem na onoga ispred sebe sa leve strane opazi mač gde juri ga njemu i u zadnjem trenutku podiže štit. Zatim je odgurnuo protivnika štitom koji u padu obori i Persijanca koji je stajao iza njega i potom, opijen adrenalinom i snažnim naletom hrabrosti usled dosadašnjeg uspeha, jurnu na njihovo mesto probadajući obojicu kopljem. Sada je gledao u trojicu protivnika ispred sebe koji jurnuše prema njemu gotovo istovremeno i on uz Aresovu pomoć odgurnu dvojicu štitiom dok je trećeg probadao kopljem kroz oklop na grudima. Desnom rukom pokušavao je da izvuče koplje iz tela protivnika dok se branio štitom kada oseti udarac mačem po leđima. Udarac mu je probio oklop i napravio ranu na leđima te on pusti koplje, izvuče mač iz korica i iz okreta preseče grkljan protivniku koji pade na kolena ispuštajući krvavi mač u prašinu koja se natapala njegovom krvlju i krvlju protivnika. Nije imao vremena ni da se okrene kada zadobi nove udarce, prvi mu je pogodio štit dok mu je drugi gotovo do koske isekao nadlakticu leve ruke te on uz krik ispusti štit mašući mačem ka protivniku ali pogodi samo štit.

Nastavio je da juriša mačem na protivnika dok mu je druga ruka gotovo beskorisno visila pored boka. Uspeo je da rani još jednog protinika pomahnitalim udarcima pre nego što je video kako mač juri ka njemu. Refleksno krenu da diže ruku sa štitom ka gore ali ruka nije slušala i štita više nije bilo tako da mač raseče njegov grudni oklop niz koji poče da se sliva krv. Zamahnuo je mačem još jednom ali promaši sve, zatetura se napred i pade na kolena. Osvrnuo se oko sebe čekajući završni udarac ali niko ga više nije napadao. Persijanci su ga sada samo posmatrali, stojeći na po korak ili dva od njega, kao da iščekuju njegov sledeći potez. Kada se okrenuo iza sebe uspeo je da vidi Atinjane gde napreduju potiskajući persijance nazad prema njihovim brodovima. On tada diže mač visoko iznad glavi i viknu: "Ares je jači!"

Nakon toga pade na zemlju ispuštajući mač iz ruke dok su se ostaci trave zajedno sa zemljom bojili u tamno crvenu boju.

Ikarov let

Ikar je stajao pored obale bacajući kamenje u vodu. Smrtno se dosađivao na tom ostrvu, a nikako nije mogao da ode s njega. Svim brodovima koji su kretali sa ostrva bilo je naređeno da ne primaju njega i Dedala, njegovog oca, kako se ne bi pročulo za tajne lavirinta koji je Dedal napravio. Često je dane provodio na obali maštajući o danu kada će njegov otac završiti krila za njih dvojicu da mogu da odu sa ostrva. U početku činilo mu se da izgradnja krila traje previše dugo. Iz dana u dan posmatrao je oca kako ušiva krila koncem ili ih lepi voskom i stalno mu se činilo da ni malo ne odmiče od početka, tako da je ubrzo odustao od posmatranja i nastavio da dane provodi na obali čekajući da krila budu gotova. Čak je uskoro prestao i da se raspituje kada će biti gotova, ali je ipak njegovo nestrpljenje raslo iz dana u dan. On na kraju stade sa bacanjem kamenčića u vodu, leže na pesak i zaspa.

Probudio ga je glas njegovog oca. Još uvek sanjiv on otvori jedno oko i vide oca kako stoji iznad njega sa po jednim parom krila u svakoj ruci. Ikar brzo otvori i drugo oko, pogleda, a onda ih protrlja kao da ne veruje. Kada se uverio da su krila zaista gotova on poskoči od sreće. Konačno su mogli da napuste ostrvo! Ali pre toga morao je da proba krila te mu ih otac pričvrsti na leđa i on uhvati ivice rukama. Mahao je rukama napred nazad isprva sporo, da se uveri da krila prate pokrete, a zatim krenu da maše sve brže i brže tako da se pesak uskovitla ispred njega. On potrča mašući krilima što je brže mogao i uskoro više nije mogao da dodirne zemlju. Pogledao je ka dole i vide da je tek koji metar iznad zemlje ali osećaj je bio neverovatan. Osećao se slobodno, kao da sada može da ode bilo gde, kao da može da uradi bilo šta, kao da mu je samo nebo granica. Zatim se diže još više u vis tako da je mogao da vidi skoro celo ostrvo ispod sebe, koje je sada izgledalo tako malo. Video je šume i kuće i puteve i talase gde udaraju o stene na obali, ali sve bi nekako drugačije. Potražio je oca i krenu da se spuštsa ka njemu. Približio se zemlji, usporio, spustio je noge i zatim dodirnu stopalom tlo, prvo samo jednom, pa onda još jednom i na kraju se nađe u trku da bi se na kraju sapleo i završio sa glavom u pesku. Ali nije mario zbog toga jer osećaj letenja, osećaj strujanja vazduha oko njega bio je neverovatan.

Pre nego što su krenuli u svoj beg sa ostrva otac ga upozori: "Preko vode ne smeš leteti previše nisko jer će talasi isprati vosak. Takođe ne smeš leteti previsoko pošto sunce topi vosak i krila će se raspasti."

Sa tim rečima obojica poleteše preko mora i odpočeše svoje putovanje ka Siciliji. Ikar je prvo posmatrao more. Bio je fasciniran pogledom i snagom talasa koji su meškoljili po vodi praćeni hukom koji se dizao do njih. S vremena na vreme videli bi talase gde ljuljaju neki brod tamo-amo. U početku bili su to uglavnom samo ribarski brodići koji kasnije ustupiše mesta velelepnim galijama. Ubrzo naiđoše do prvog ostrva i dok su preletali preko njega učini mu se mnogo lepšim i zelenijim od onog na kojem su bili zatočeni. Ono ga podseti na Siciliju. Neko vreme proveo je razmišljajući o stvarima koje ga čekaju tamo i zamišljajući lepote tog ostrva o kojem je čuo tek poneku priču. U svim tim maštarijama o budućem životu nije ni primetio da su preleteli još dva ostrva.

Kasnije, pažnju mu zaokupiraše mali beli oblaci koji su krstarili nebom iznad njih. Prisetio se kako je kao mali dečačić stalno ležao na leđima pitajući se oće li ikada porasti dovoljno visoko da može da dodirne nebo. Kasnije je pokušavao da skokovima dohvati nebo, ali bez uspeha. Kako je odrastao pomirio se sa činjenicom da nikada neće dodirnuti nebo i nije više previše pažnje obraćao na njega sve do sada. Setio se svih tih maštanja iz detinjstva, a istovremeno zaboravi očevo upozorenje i polete uvis ka ostvarenju dečačkog sna. Jurio je sve brže i brže pitajući se hoće li sresti nekog od bogova tamo gore. Bio je opčinjen činjenicom da bi mogao ostvariti dečački san da nije čuo oca kako ga upozorava da se vrati nazad. Takođe nije primetio da je počeo da gubi perje iz krila sve dok ne bi prekasno. Krenuo je da gubi visinu uprkos sve bržem radu krila i na kraju on krenu strmoglavo da pada držeći ruku podignutu u vazduh kojom je još uvek pokušavao da dohvati nebo.

Prica o jednom Trojancu

Stajao je na zidinama okružen prijateljima i saborcima radujući se. A imali su mnogo razloga za radost jer opsada koju su Ahajci držali je konačno pala i oni su se povlačili. Bio je ushićen, čak toliko da je grlio sve oko sebe jer su konačno pobedili. On je bio mlad, ustvari toliko mlad da je tek prošlog meseca napunio dovoljno leta da može da se bori u bitkama i sada posle samo mesec dana od njegovog ulaska u rat stiže i prva pobeda. A da stvar bude još bolja to nije bila bilo kakva pobeda već kraj desetogodišnjeg rata koji je vođen, a to nije mala stvar. I on je bio tu, kao svedok tog događaja i to na strani pobednika. U tim trenucima dok je gledao neprijatelju u leđa činilo mu se da njegovoj sreći nema kraja. Sudeći po ponašanju verovatno su se i njegovi prijatelji osećali isto.

Nedugo potom videše Ahajce gde odlaze brodovima i izađoše iz zidina i odoše do obale da se uvere da nema više neprijatelja. Na obali, iako to nisu očekivali, oni zatekoše jednog neprijatelja, ali nije to bila najčudnija stvar tu jer pored njega je stajao ogroman drveni konj visok kao dva ili tri čoveka. Ubrzo se oko njih stvori velika gužva te on ne uspe da pohvata sve od onoga što se tu izdešavalo. Ono što je uspeo da načuje, što od samog Grka koji je bio ostavljen, što od sašaptavanja ljudi oko njega bilo je da su njega ostavili tu na ostrvu zbog čeka je izgledao pobesneo. Ono što ga je još više zanimalo bio je taj čudnovati drveni konj o kome je malo šta uspeo da čuje osim da zaostali Ahajc tvrdi da donosi sreću i da bi ga trebali uneti u grad zbog toga. Njega je više zanimalo zbog čeka bi bilo ko pravio tolikog konja i to još od drveta. Ako im je bilo do donošenja sreće zar nisu mogli napraviti više manjih konja? Možda bi u nekoj drugoj situaciji pridao nešto više pažnje tom neobičnom konju, ali u ovoj situaciji gde su mu misli prvenstveno bile zaokupljene pobedom on brzo smetnu to sa uma.

Na posletku se začu naređenje da se konj unese unutar grada. Naređenje bi propaćeno sa nekoliko upozorenja da se Grcima ne sme verovati i da poklon ne bi smeo biti primljen, ali naređenje nije bilo promenjeno. Isprva izabraše desetak ljudi da odvuku konja u grad, no oni ubrzo shvatiše da je konj iznenađujuće težak te im još neki pritekoše u pomoć. Među njima bio je i glavni junak naše priče koji, iako je bio tek nešto više od dečačića, prihvati se konopaca i snažno povuče zajedno sa ostalima. Do večeri konj je bio doveden u grad i veliko slavlje bi priređeno.

Bilo je to veliko slavlje za veliku pobedu. Ni na čemu se nije štedelo, bilo je hrane u izobilju i ni za koga nije manjkalo iako je, činilo mu se, ceo grad bio na tom ogromnom slavlju koje se proširi po svim ulicama i trgovima u gradu. Bilo je tu naravno i pića. Bilo je tu i piva i vina u količinima koje do sada niko nije video, a naš junak je čini se posebno uživao u vinima. Glavno slavlje bilo je na centralnom trgu gde je bio postavljen i sam konj. Kako je noć postajala dublja slavlje je jenjavalo. Muzika poče da slabi dok su oni koji su ostali budni kretali kućama. Nisu to bili preterano uspešni pokušaji i često su se završavali padovima prouzrokovanim alkoholom. Oni koji su ostali na trgu su već uveliko spavali. I naš junak je upravo tonuo u san kada mu se učini da se nešto na konju pomera. U prvi mah ne obrati previše na to ali mu se kroz par minuta opet učini, samo mu se sada učinilo da je nešto ispalo iz njega.

On protrlja oči i pogleda prema konju. U prvi mah ne vide ništa neobično, a onda primeti otvor na konju. Ispod njega je stajao čovek čija ga je odeća podsećala na spartansku, odnosno ahajsku. Prva pomisao mu bi da je na nekom drugom kraju grada bila predstava koja je ismevala Ahajce, te on pozdravi čoveka i upita ga za predstavu dok je sedao na pod. Čovek ne odgovori ništa, osim što se namršti na njega. U tom trenutku iza njega se pojaviše još dva čoveka obučenih isto kao i ovaj prvi. Kako nije video odakle se pojaviše on pomisli kako se mozak poigrava sa njim, ali ubrzo shvati odakle su se pojavili kada vide gde još jedan Ahajac izlazi iz konja. Onaj prvi kojeg je pomešao sa glumcem izvati mač čija se oštrica bledo presijavala na mesečevoj svetlosti. On krenu rukom ka svom maču, kada preneraženo shvati da ga je negde zaturio. Krenuo je unazad, ali se saplete i pade. Krenu da vrisne, ali već bi kasno.

Bitka kod Termopila iz drugog ugla

Dok se sunce pomaljalo iznad planina oni krenuše polako kroz Termopilski klanac. Kod srednje kapije sretoše Grke gde već stoje pod punom ratnom opremom u formaciji falange. On zastade, zajedno sa saborcima, čekajući da ih prvo oslabe strelama i možda čak poremete formaciju. Sa druge strane bojnog polja gledao je u, po njegovoj proceni, oko trista bosonogih vojnika  koji su stajali mirno držeći svoje štitove i koplja dok su im se duge kose, koje su virile ispod šlemova, lagano vijorile na vetru. Sami šlemovi blistali su na jutarnjem suncu, otkrivajući samo oči i usta, dok se iz njih izdizala crvena perjanica. Ono što mu je privuklo najviše pažnje jesu okrugli štitovi na kojima je stajala oznaka lambda. Poznavao je Grke taman dovoljno da zna da lambda označava Lakedemoniju, shvativši da ispred njega stoji tri stotine spartanskih ratnika o kojima je čuo mnogo priča još u domovini. I zaista jedan pogled na njih kako stoje mirni kao kipovi naspram tolike sile bio je dovoljan da poveruje u sve priče o njihovoj snazi i veštinama koje je čuo. Spartanci su stajali ispred srednje kapije prolaza iza koje su se nazirali ostali Grci čekajući da smene Spartance kada se ovi umore.

Konačno on začu iznad sebe zvuk odapinjanja strela koje preleteše preko njega sakrivši mu nebo na nekoliko sekundi i produže dalje padajući prema Spartancima kao kiša. Međutim oni svi istovremeno digoše svoje štitove iznad glava napravivši tako zaklon koji pogodiše strele ne oborivši pritom nijednog vojnika. Usledi još jedan nalet strela sa istim ishodom, a zatim i treći. Tek su četvrtim pokušajem Persijanci oborili prvog neprijatelja koji pade, ali njegovo mesto odma zauze čovek koji je stajao iza njega ostavivši tako formaciju nenarušenom.

U narednim pokušajima ubili su svega još nekoliko Spartanaca, a onda se odjednom začu znak za juriš i oni svi jurnuše prema njima, preko uskog polja prekrivenog požutelom travom, uokvirenom sa jedne strane liticom a sa druge zapenušavim morem. Spartanci su još uvek stajali ukipljeni, neodajući nikakve znake života, čekajući na njih da im priđu. Dok je trčao ka njima ogroman strah mu se ulio u kosti iako je na svojoj strani imao mnogo više ljudi nego što je imao neprijatelj, te on uspori nebi li izbegao da bitku počne u prvom redu propustivši tako dvojicu saboraca ispred sebe. Kada stigoše do prve neprijateljeve linije prvi od dvojice koji su ga prestigli nabode se na vrh koplja koje je iznenada krenulo napred probovši svojim vrhom laki oklop još dok je ovaj jurišao da zada prvi udarac. Sledeći Persijanac odma napade ne dopuštajući protivniku da oslobodi koplje iz tela njegovog protivnika, ali je pogodio samo štit mačem koji, odbivši se od njega, preseče koplje na dva dela. Spartanac okrete drugi vrh koplja i zabi ga protivniku u grkljan pre nego što je uspeo da ponovo zamahne mačem.

Konačno je na njega došao red da oproba snagu sa neprijateljem. On pokuša kao njegov predhodnik da iskoristi priliku i da dok protivnik oslobođa koplje zada udarac, ali i on samo pogodi štit. Ovaj put protivnik je odlučio da pusti ostatak koplja padne zajedno sa neprijateljem i izvuče mač koji mu je visio o pojasu, što on iskoristi da zada još jedan udarac koji ovaj put zaobiđe štit, ali pogodi samo kacigu. Nakon toga na njega je bio red da se brani nekoliko puta i čak povuče za par koraka pre nego što je uspeo da napadne po treći put, koji je bio uspešan pošto pogodi vrat, ali mu se i mač zaglavi tu te bio prinuđen da uzme jedan sa palog saborca.

Sledeći Spartanac već je stajao na mestu predhodnog i krenuo je kopljem ka njemu kada je uzimao te on uspe samo da se izmakne i koplje ka okrznu po goloj ruci ispod ramena. On zatim krenu mačem prema protivniku ali nije uspevao da zada udarac jer ga je protivnik držao na rastojanju svojim dugim kopljem. Bio je prinuđen da se brani i to je uspeo u dva navrata ali Spartanac mu u trećem pokušaju izbi štit iz povređene ruke. Uspeo je još jednom da izbegne udarac koplja izmičući se, a onda usledi fatalni udarac koplja koji mu probi laki oklop na grudima. Dok je padao na kolena oseti izvlačenje koplja iz grudi i kako ga njegov sledbenik gura odpozadi na tle, a nedugo zatim i sam pada preko njegovog tela.  Oseti on pad još jednog ili dva tela preko njegovog, a težina sa njegovih leđa polako poče da nestaje dok je sklapao oči.