Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Pad Kartagine - II deo

Probudio se sa jakim, tupim bolom u glavi. Pridigao se u sedeći položaj dok je pokušavao da se seti šta se sve izdešavalo. Pogledao je oko sebe: ležao je među gomilom mrtvih Kartaginjana pored zida, sve zgrade su bile razrušene, a iz ponekih su se dizali stubovi dima. U početku mu ništa nije bilo jasno da bi se onda polako prisetio opsade, prisetio se zadnje bitke. Na kraju je, uz veliki napor, uspeo da se seti i pada sa zida. Bilo je očigledno da je prošlo izvesno vreme od njegovog pada sa zida, ali koliko nije mogao da utvrdi. Mogao je biti dan, ili dva. Ili tri? Možda čak i cela nedelja. Teme poče strahovito da ga boli i on posegnu rukom prema njemu kada shvati da još uvek nosi kacigu. Skinuo ju je i pogleda unutra. Bila je puna zgrušane krvi i čak napukla na zadnjem delu. Krenuo je da opipava ranu, ali odma prestade kada oseti bol. Još jednom se osvrnuo oko sebe. Ugledao je svoj mač i podigao ga. Bio je zadovoljan činjenicom da je celo sečivo bilo prekriveno skorelom krvlju.

Probao je da ustane oslanjajući se o mač, dok se drugom rukom pridržavao uza zid. I do tada jedva podnošljiv bol u glavi najednom postade još jači zaslepljujući ga na nekoliko trenutaka. Vrlo brzo je mogao ponovo da vidi, premda zamućeno. Napravio je nekoliko trapavih koraka unapred još uvek se oslanajući na mač. Vid mu se uskoro skroz izbistri i sada je pažljivo osmatrao okolinu oko sebe. Nalazio se među gomilom palih vojnika, od rimskih vojnika nije bilo ni traga ni glasa, bilo živih bilo mrtvih. Pretpostavio je da su svoje pale saborce pokupili, dok je sa druge strane izgledalo kako niko nije preostao ko bi se postarao za tela Kartaginjana. Gledao je kako leže vojnici i starci, žene i deca, svi su se borili za odbranu grada i svu su pali. Pokušavao je da ih ne gleda u lica, bilo je to previše bolno. Mnogo njih je poznavao jako dugo, mnogi su mu bili rođaci, prijatelji, poznanici... Sada su svi ležali dole pored svojih mačeva i tu će i ostati. Zauvek.

Uprkos bolu u nogama koji je osećao nastavio je da ide dalje prema svojoj ulici. Kako se udaljavao od zidina grada broj tela na ulicama se smanjivao i vojne uniforme bile su smenjivane običnom odećom. Dok je prolazio ulicom oblivenom krvlju između zapaljenih i razrušenih kuća, kroz mnoštvo leševa, na umu mu je bilo samo jedno pitanje: Da li je ovo moja Kartagina? Nekada moćno carstvo, a danas razrušeni grad. Posmatrao je vrane kako kljucaju telo nekog dede sve dok ih stari, olinjali pas nije oterao, zatim poliza uvo palog gospodara i sklupča se pored njega. Dalje niz ulicu naišao je na telo žene koja je grlila telo deteta ispred kuće. Pored njih ležao je jedan zaostali rimski vojnik kome je iz grudi virio kuhinjski nož. Svuda naokolo mogle su se videti mačke i pacovi kako krickaju tela.

Došao je do svoje kuće. Svi zidovi su još uvek stajali uspravno, ali vrata su bila rarzvaljena. Skoro sav nameštaj u kući bio je polomljen. U jednom ćušku stajao je polomljeni krevetac za bebu koji je istesao od drveta za sina kog je, kako se bar nadao, trebala žena da mu podari sledećeg meseca. Iza krevetca je primetio da viri noga. Prebledeo je. Bila mu je potrebna sva hrabrost, sva volja i sva snaga kako bi prišao i provirio iza kreveca. Prizor njegove žene kako leži dole sa ranom u stomaku saseče mu noge i on pade na kolena pored nje ispustivši mač. Uzeo je njenu glavu u levu ruku dok je desnom, uz jecaje, sklanjao kosu sa njenog lica. Suza mu kapnu na njen obraz spirajući krv sa njega dok klizila naniže prema bradi otkrivajući bledu kožu koja se nalazila ispod. Druga suza pade na usne, bele kao sneg. Prisećao se kako su nekada bile crvene i sočne dok ih je ljubio. Imala je jarko rumene obraze i kosu dugu i gustu koju je sa pažnjom negovala. A onda je pogleda u oči. Bile su plave, duboke i još uvek pune života. Bile su to oči u koje se zaljubio na prvi pogled. Prešao je prstima preko njih zatvarajući kapke, i produži rukom naniže niz obraze i vrat pa preko ramena da bi je na kraju zadržao na stomaku u kome je osam meseci nosila njegovo dete, njegovog prvenca. Jecaji su mu sada potresali čitavo telo dok je rukom preko rane na stomaku. Nije bio siguran koliko je vremena bilo prošlo kada spusti njenu glavu nazad na pot i odjuri nazad prema kapiji.

Besno je koračao penjući se uz stepenice nazad na zidine grada. Zaboravio je i na bol u glavi i na bol u nozi i na sve one sitne bolove koje je još osećao. Sve ih je zamenio bol u srcu, bol za izgubljenim detetom i ženom, bol za bratom koji je umro od gladi, bol za gradom u kome je odrastao. Pogledao je preko ivice zida gde su rimski vojnici preoravali polja i livade i posipali ih solju. Gledao je u zarobljene sunarodnike kako se osvrću oko sebe u strahu šta će se zbiti sa njima, gledao je kako Rimaljni opijaju slaveći pobedu i uništenje Kartagine. A onda ugleda Scipiona i odjednom bes koji je osećao pređe u čuđenje. Nis obraze Publija Kornelija Scipiona vojskovođe koji je oborio Kartaginu slivale su se suze presijavaći se na suncu. Iako je bio daleko mogao se zakleti da je dobro video. Posmatrao ga je neko vreme, da bi mu onda za oko zapeo čovek koji je stajao iza njega. Bio je to čovek koji ga je grunuo sa stepenica. Bes ga ponovo obuze i on zgrabi koplje je stajalo pored njega zabodeno u telo i baci ga prema njemu. Koplje se pobode u zemlju na pola puta od njega, ali učini da ga Rimljani konačno primete i za nekoliko sekundi desetine strela poleteše prema njamu.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Borbe u areni

Na licu mu se videla ushićenost dok je isčekivao početak gladijatorskih borbi, što je bilo i za očekivati pošto se, sa svojih četrnaest godina, prvi put našao u prilici da uživo posmatra borbe. I to iz prvog reda! Celo vreme je nestrpljivo cupkao nogama gledajući prvo jednu kapiju, zatim drugu, da bi posle vratio pogled na onu prvu. Prvi blok borbi trebao bi da bude sa životinjama, protiv kojih bi se borili zarobljenici iz ratnih pohoda. To ga je podsećalo na očevu priču o Filipu Arabljaninu koji je 248. godine u arenu uveo preko dve stotine životinja među kojima su se našli i trideset i dva slona i šezdeset lavova. Iako je znao da su šanse malo, nadao se da će danas moći da vidi nešto slično tome.

Sa njegove leve strane, na terasi jedan od ljudi iz prvog reda, kojeg nije prepoznao, najavio je ulazak gladijatora. Srce je počelo ubrzano da mu lupa dok se rešetka sa ulaza nasuprot terasi otvarala uz škripu. Iz prolaza izađoše dva njemu krajnje čudna borca. Kako je čuo bili su zarobljenici iz Numidije. Od oružja su imali samo male okrugle štitove i tanke špicaste mačeve. Dok su prilazili centru arene gledaoci su im zviždali, dovikujući im pogrdne izraze. Čak je po neko bacao i neke predmete na njih. Tako je i on, poenesen masom, ustao negodujući iz sveg glasa. Čovek koji je sedeo sa njegove desne strane pruži mu ruku u kojoj je držao tru paradajz. Pogledao je prvo na levo u oca tražeći odobrenje, a zatim uze paradajz i baci ga prema Numidijcima koji su stajali preplašeni na sredini borilišta. Nije dobacio do njih, ali to mu i nije bilo toliko bitno, koliko ono što je tek predstojalo: borba. Pažnja se opet preselila na terasu gde je čovek koji je najavio prvu dvojicu digao ruku. Na taj znak galama prvo preraste u žamor, a zatim u potpunu tišinu. Svi u areni su gledali u njega dok je najavljivao tigrove. Zatim je opet začuo škripanje metala i ovaj put otvorila se kapija ispod terase. Iz mraka prolaza, a na opšte oduševljenje publike, iskoračiše dva tigra. Bio je očaran tim prizorom jer do sada nije imao prilike da vidi tigrove, pogotovo ne u borbi.

Žamor sa tribina se nastavljao dok su tigrovi polako prilazili svom plenu okružujući Numidijce sa leve i desne strane. Borci su stajali leđa uz leđa očekujući napad tigrova koji su sada kružili oko njih pokazujući im zube. Posle nekoliko krugova jedan od tigrova stade, a zatim zakorači napred. Dečakovo srce je tuklo iz sve snage dok je stiskao šake od uzbuđenja. Tigar napravi još jedan korak, pa zatim i sledeći merkajući pogledom borca koji mu je bio okrenut leđima. Tada pored njega stade i drugi tigar. Polako, korak po korak, saterivali su svoj plen uza zid. U areni je vlada nekakva čudna napetost, kakva se retko viđala dok se isčekivao napad tigrova. Numidijci su se sada nalazili leđima prislonjeni uz zid ispod njegovog mesta tako da je morao da se nagne preko ograde da bi mogao da vidi šta se dešavalo dole na pesku. Veći od dva tigra šapom je testirao protivnike koji su pokušavali da se odbrane mačevima.

A onda, iznenada, tigar skoči prema jednom od boraca koji se izmače u zadnjem trenutku i krenu da trči na suprotni kraj borilišta. Na sveopšte odobravanje publike tigar jurnu za njim. Dečak je opčinjeno gledao tigra kako u skokovima stiže plen i udara ga šapom po leđima. Na leđima mu se pojaviše tragovi kandži iz kojih se slivala krv dok je pokušavao da se pridigne. Posmatrao je tigra kako hvata već ranjenog borca u zube kada mu pažnju privuče rika drugog tigra koji skoči prednjim šapama na plen koji je još uvek stajao pribijen uza zid. Dečak se naginjao preko ograde koliko god je mogao ne bi li što bolje video borbu. Tigar je stajao na zadnjim nogama, dok je, uz riku pristiskao štit koji je Numidijac postavio ne bi li se odbranio. Numidijca izda snaga i on pade na pesak našavši se tako ispod tigra.

Dečak se, oglušivši se o očevo upozorenje, nadnu još malo napred da bi bolje video šta se zbiva ispod tigra kada se okliznu i prevrnu se preko ograde. Pao je odma pored tigra skrenuvši mu tako pažnju sa Numidijca koji iskoristi priliku da pobegne na drugu stranu borilišta. Publika je u prvi mah zanemela, a zatim se arenom razleže žamor. Stajao je pribijen uza zid gledajući tigra pravo u oči. Pogledao je potom gore prema ocu koji je u neverici posmatrao dešavanja dok su se ljudi oko njega već bili vratili navijanju. Polako se sageo dohvativši mač koji je ležao u pesku pored njega i drhtavim rukama ga pruži ispred sebe ne bi li se odbranio. U pozadini je uspeo da vidi kako drugi tigar napada i ubija i drugog Numidijca. Od toga izgubi i ono malo hrabrosti što je bio skupio. Zažmurio je, ispustio mač i pribio se uza zid koliko god je to mogao. I tako je žmureći stajao i čekao nadajući se samo da će biti brzo gotovo.

Prica o jednom Trojancu

Stajao je na zidinama okružen prijateljima i saborcima radujući se. A imali su mnogo razloga za radost jer opsada koju su Ahajci držali je konačno pala i oni su se povlačili. Bio je ushićen, čak toliko da je grlio sve oko sebe jer su konačno pobedili. On je bio mlad, ustvari toliko mlad da je tek prošlog meseca napunio dovoljno leta da može da se bori u bitkama i sada posle samo mesec dana od njegovog ulaska u rat stiže i prva pobeda. A da stvar bude još bolja to nije bila bilo kakva pobeda već kraj desetogodišnjeg rata koji je vođen, a to nije mala stvar. I on je bio tu, kao svedok tog događaja i to na strani pobednika. U tim trenucima dok je gledao neprijatelju u leđa činilo mu se da njegovoj sreći nema kraja. Sudeći po ponašanju verovatno su se i njegovi prijatelji osećali isto.

Nedugo potom videše Ahajce gde odlaze brodovima i izađoše iz zidina i odoše do obale da se uvere da nema više neprijatelja. Na obali, iako to nisu očekivali, oni zatekoše jednog neprijatelja, ali nije to bila najčudnija stvar tu jer pored njega je stajao ogroman drveni konj visok kao dva ili tri čoveka. Ubrzo se oko njih stvori velika gužva te on ne uspe da pohvata sve od onoga što se tu izdešavalo. Ono što je uspeo da načuje, što od samog Grka koji je bio ostavljen, što od sašaptavanja ljudi oko njega bilo je da su njega ostavili tu na ostrvu zbog čeka je izgledao pobesneo. Ono što ga je još više zanimalo bio je taj čudnovati drveni konj o kome je malo šta uspeo da čuje osim da zaostali Ahajc tvrdi da donosi sreću i da bi ga trebali uneti u grad zbog toga. Njega je više zanimalo zbog čeka bi bilo ko pravio tolikog konja i to još od drveta. Ako im je bilo do donošenja sreće zar nisu mogli napraviti više manjih konja? Možda bi u nekoj drugoj situaciji pridao nešto više pažnje tom neobičnom konju, ali u ovoj situaciji gde su mu misli prvenstveno bile zaokupljene pobedom on brzo smetnu to sa uma.

Na posletku se začu naređenje da se konj unese unutar grada. Naređenje bi propaćeno sa nekoliko upozorenja da se Grcima ne sme verovati i da poklon ne bi smeo biti primljen, ali naređenje nije bilo promenjeno. Isprva izabraše desetak ljudi da odvuku konja u grad, no oni ubrzo shvatiše da je konj iznenađujuće težak te im još neki pritekoše u pomoć. Među njima bio je i glavni junak naše priče koji, iako je bio tek nešto više od dečačića, prihvati se konopaca i snažno povuče zajedno sa ostalima. Do večeri konj je bio doveden u grad i veliko slavlje bi priređeno.

Bilo je to veliko slavlje za veliku pobedu. Ni na čemu se nije štedelo, bilo je hrane u izobilju i ni za koga nije manjkalo iako je, činilo mu se, ceo grad bio na tom ogromnom slavlju koje se proširi po svim ulicama i trgovima u gradu. Bilo je tu naravno i pića. Bilo je tu i piva i vina u količinima koje do sada niko nije video, a naš junak je čini se posebno uživao u vinima. Glavno slavlje bilo je na centralnom trgu gde je bio postavljen i sam konj. Kako je noć postajala dublja slavlje je jenjavalo. Muzika poče da slabi dok su oni koji su ostali budni kretali kućama. Nisu to bili preterano uspešni pokušaji i često su se završavali padovima prouzrokovanim alkoholom. Oni koji su ostali na trgu su već uveliko spavali. I naš junak je upravo tonuo u san kada mu se učini da se nešto na konju pomera. U prvi mah ne obrati previše na to ali mu se kroz par minuta opet učini, samo mu se sada učinilo da je nešto ispalo iz njega.

On protrlja oči i pogleda prema konju. U prvi mah ne vide ništa neobično, a onda primeti otvor na konju. Ispod njega je stajao čovek čija ga je odeća podsećala na spartansku, odnosno ahajsku. Prva pomisao mu bi da je na nekom drugom kraju grada bila predstava koja je ismevala Ahajce, te on pozdravi čoveka i upita ga za predstavu dok je sedao na pod. Čovek ne odgovori ništa, osim što se namršti na njega. U tom trenutku iza njega se pojaviše još dva čoveka obučenih isto kao i ovaj prvi. Kako nije video odakle se pojaviše on pomisli kako se mozak poigrava sa njim, ali ubrzo shvati odakle su se pojavili kada vide gde još jedan Ahajac izlazi iz konja. Onaj prvi kojeg je pomešao sa glumcem izvati mač čija se oštrica bledo presijavala na mesečevoj svetlosti. On krenu rukom ka svom maču, kada preneraženo shvati da ga je negde zaturio. Krenuo je unazad, ali se saplete i pade. Krenu da vrisne, ali već bi kasno.

Spartakova buna iz ugla Rimljanke

Nakon što je došla u ludus nije mogla da dočeka da pogleda borbu gladijatora izbliza. Ona je kao i ceo visoki stalež u Rimu uživala u gladijatorskim borbama. Naravno mogla je da gleda i borbe u arenama, što je redovno činila, ali se uvek žalila kako zbog udaljenosti od borbe propušta najbolje delove te se zbog toga i obrela ovde gde će večeras imati prilike da vidi borbu dva najbolja gladijatora u celoj Kapui. Jedino što bi moglo još više da je usreći večeras bilo bi da vidi smrt nekog od učesnika borbe.

Kada se večera završila robovi koji su obavljali kućne poslove počeše da sklanjaju stolove i stolice oslobađajući tako mesto na kome će gladijatori odmeriti snage. Posmatrala je robove sa krajnjim prezirom u očima stalno ih požurujući u nestrpljenju da vidi borbu. Robove je uvek smatrala nižim slojem ljudi, i u tome se nije puno razlikovala od drugih. Tu su spadali i gladijatori jer iako je uživala gledajući ih nikada ih nije cenila. Konačno najaviše ulazak gladijatora i u centar prostorije kročiše dva muškarca dok su se ostali povukli sa strane, ne sklanjajući se previše da bi što bolje videli borbu. I ona je stajala u prvom redu, posmatrajući gladijatore, kada joj zapade za oko da nose mačeve za vežbu zbog čega je oštro protestovala sve dok nisu doneli prave mačeve u koje se i sama uverila da su dovoljno oštri. Konačno, borba je mogla da počne.

Gladijatori počeše da odmeravaju snage kružeći jedan oko drugog a zatim se uhvatiše u koštac i njihovi mačevi počeše da plešu stvarajući neku vrstu muzike kada su udarali jedan o drugi. Uživala je posmatrajući ih: dva ogromna mišićava muškarca kako ulaze u koštac jedan sa drugim. Osećala se srećnom i nekako čudno uzbođenom. Ona za svog favorita odabra gala, što nije puno značilo jer bi se podjednako radovala da bilo ko od njih dvojice pogine. Njeno uzbuđenje poraste kada konačno mač tračanina, Spartaka, zaseče protivnikov stomak i ona vrisnu od sreće tapšući rukama. Iako joj se učinilo da namerno nije zasekao sečivom dublje u stomak nije previše marila. Sve zašta je marila bilo je da vidi krv, a to joj se ostvarilo. Uskoro se gal našao na zemlji sa protivnikovim mačem prislonjenim uz grlo i ona pogleda prema vlasniku ludusa dajući mu znak da poraženi gladijator zaslužuje smrt te on tako i pokaza spuštajući palac ka dole. Međutim Spartak skloni mač sa protivnikovog grla pomažući mu da ustane. Ona pobesne zbog ovakvog raspleta događaja i sada je vičući tražila smrt obojice. Došla je tu da vidi krv izbliza i bez krvi, gomile krvi, nije htela da ode.

U svoj toj gužvi koju je napravila niko nije primetio da su ostali gladijatori koji su stajali u ćošku, na Spartakov signal, isukali svoje mačeve i krenuli prema njima. Jedan od njenih ličnih stražara koji je stajao pored nje odjednom pade na pod sav krvav. Pogleda oko njega tražeći odgovor za pad njenog čuvara i ubrzo ga nađe: pred njom je stajao gladijator, činilo joj se triput veći od nje, sa krvavim mačem u ruci. Ona pogledom potraži ostale svoje stražare i vide da su svi ili već na podu ili u borbi sa gladijatorima. Oped pogleda ispred sebe gde je još uvek stajao gladijator gledajući je mrko. Uspela je da prepozna prezir u njegovom pogledu.Ona zakorači unazad sudarivši se sa nekim. Okrenu se i shvati da su svi preostali Rimljani bili okruženi robovima. Čak su se i kućni robovi, među kojima su uglavnom bile žene, bili pridružili gladijatorima. Iz gomile robova iskorači Spartak gledajući ih, ali mu se pogled zadrža na njoj. Konačno, još uvek gledajući u nju, on reče: "Došli ste da vidite krv? Krv ćete videti!"

Noge su je izdale i ona kleknu. Gledala je gladijatora ispred sebe kako diže mač. Htela je da moli za život ali ih je smatrala nedostojnim molbe. Na kraju je samo stigla da mu naredi da baci mač.

Bitka kod Termopila iz drugog ugla

Dok se sunce pomaljalo iznad planina oni krenuše polako kroz Termopilski klanac. Kod srednje kapije sretoše Grke gde već stoje pod punom ratnom opremom u formaciji falange. On zastade, zajedno sa saborcima, čekajući da ih prvo oslabe strelama i možda čak poremete formaciju. Sa druge strane bojnog polja gledao je u, po njegovoj proceni, oko trista bosonogih vojnika  koji su stajali mirno držeći svoje štitove i koplja dok su im se duge kose, koje su virile ispod šlemova, lagano vijorile na vetru. Sami šlemovi blistali su na jutarnjem suncu, otkrivajući samo oči i usta, dok se iz njih izdizala crvena perjanica. Ono što mu je privuklo najviše pažnje jesu okrugli štitovi na kojima je stajala oznaka lambda. Poznavao je Grke taman dovoljno da zna da lambda označava Lakedemoniju, shvativši da ispred njega stoji tri stotine spartanskih ratnika o kojima je čuo mnogo priča još u domovini. I zaista jedan pogled na njih kako stoje mirni kao kipovi naspram tolike sile bio je dovoljan da poveruje u sve priče o njihovoj snazi i veštinama koje je čuo. Spartanci su stajali ispred srednje kapije prolaza iza koje su se nazirali ostali Grci čekajući da smene Spartance kada se ovi umore.

Konačno on začu iznad sebe zvuk odapinjanja strela koje preleteše preko njega sakrivši mu nebo na nekoliko sekundi i produže dalje padajući prema Spartancima kao kiša. Međutim oni svi istovremeno digoše svoje štitove iznad glava napravivši tako zaklon koji pogodiše strele ne oborivši pritom nijednog vojnika. Usledi još jedan nalet strela sa istim ishodom, a zatim i treći. Tek su četvrtim pokušajem Persijanci oborili prvog neprijatelja koji pade, ali njegovo mesto odma zauze čovek koji je stajao iza njega ostavivši tako formaciju nenarušenom.

U narednim pokušajima ubili su svega još nekoliko Spartanaca, a onda se odjednom začu znak za juriš i oni svi jurnuše prema njima, preko uskog polja prekrivenog požutelom travom, uokvirenom sa jedne strane liticom a sa druge zapenušavim morem. Spartanci su još uvek stajali ukipljeni, neodajući nikakve znake života, čekajući na njih da im priđu. Dok je trčao ka njima ogroman strah mu se ulio u kosti iako je na svojoj strani imao mnogo više ljudi nego što je imao neprijatelj, te on uspori nebi li izbegao da bitku počne u prvom redu propustivši tako dvojicu saboraca ispred sebe. Kada stigoše do prve neprijateljeve linije prvi od dvojice koji su ga prestigli nabode se na vrh koplja koje je iznenada krenulo napred probovši svojim vrhom laki oklop još dok je ovaj jurišao da zada prvi udarac. Sledeći Persijanac odma napade ne dopuštajući protivniku da oslobodi koplje iz tela njegovog protivnika, ali je pogodio samo štit mačem koji, odbivši se od njega, preseče koplje na dva dela. Spartanac okrete drugi vrh koplja i zabi ga protivniku u grkljan pre nego što je uspeo da ponovo zamahne mačem.

Konačno je na njega došao red da oproba snagu sa neprijateljem. On pokuša kao njegov predhodnik da iskoristi priliku i da dok protivnik oslobođa koplje zada udarac, ali i on samo pogodi štit. Ovaj put protivnik je odlučio da pusti ostatak koplja padne zajedno sa neprijateljem i izvuče mač koji mu je visio o pojasu, što on iskoristi da zada još jedan udarac koji ovaj put zaobiđe štit, ali pogodi samo kacigu. Nakon toga na njega je bio red da se brani nekoliko puta i čak povuče za par koraka pre nego što je uspeo da napadne po treći put, koji je bio uspešan pošto pogodi vrat, ali mu se i mač zaglavi tu te bio prinuđen da uzme jedan sa palog saborca.

Sledeći Spartanac već je stajao na mestu predhodnog i krenuo je kopljem ka njemu kada je uzimao te on uspe samo da se izmakne i koplje ka okrznu po goloj ruci ispod ramena. On zatim krenu mačem prema protivniku ali nije uspevao da zada udarac jer ga je protivnik držao na rastojanju svojim dugim kopljem. Bio je prinuđen da se brani i to je uspeo u dva navrata ali Spartanac mu u trećem pokušaju izbi štit iz povređene ruke. Uspeo je još jednom da izbegne udarac koplja izmičući se, a onda usledi fatalni udarac koplja koji mu probi laki oklop na grudima. Dok je padao na kolena oseti izvlačenje koplja iz grudi i kako ga njegov sledbenik gura odpozadi na tle, a nedugo zatim i sam pada preko njegovog tela.  Oseti on pad još jednog ili dva tela preko njegovog, a težina sa njegovih leđa polako poče da nestaje dok je sklapao oči.