Borbe u areni

Na licu mu se videla ushićenost dok je isčekivao početak gladijatorskih borbi, što je bilo i za očekivati pošto se, sa svojih četrnaest godina, prvi put našao u prilici da uživo posmatra borbe. I to iz prvog reda! Celo vreme je nestrpljivo cupkao nogama gledajući prvo jednu kapiju, zatim drugu, da bi posle vratio pogled na onu prvu. Prvi blok borbi trebao bi da bude sa životinjama, protiv kojih bi se borili zarobljenici iz ratnih pohoda. To ga je podsećalo na očevu priču o Filipu Arabljaninu koji je 248. godine u arenu uveo preko dve stotine životinja među kojima su se našli i trideset i dva slona i šezdeset lavova. Iako je znao da su šanse malo, nadao se da će danas moći da vidi nešto slično tome.

Sa njegove leve strane, na terasi jedan od ljudi iz prvog reda, kojeg nije prepoznao, najavio je ulazak gladijatora. Srce je počelo ubrzano da mu lupa dok se rešetka sa ulaza nasuprot terasi otvarala uz škripu. Iz prolaza izađoše dva njemu krajnje čudna borca. Kako je čuo bili su zarobljenici iz Numidije. Od oružja su imali samo male okrugle štitove i tanke špicaste mačeve. Dok su prilazili centru arene gledaoci su im zviždali, dovikujući im pogrdne izraze. Čak je po neko bacao i neke predmete na njih. Tako je i on, poenesen masom, ustao negodujući iz sveg glasa. Čovek koji je sedeo sa njegove desne strane pruži mu ruku u kojoj je držao tru paradajz. Pogledao je prvo na levo u oca tražeći odobrenje, a zatim uze paradajz i baci ga prema Numidijcima koji su stajali preplašeni na sredini borilišta. Nije dobacio do njih, ali to mu i nije bilo toliko bitno, koliko ono što je tek predstojalo: borba. Pažnja se opet preselila na terasu gde je čovek koji je najavio prvu dvojicu digao ruku. Na taj znak galama prvo preraste u žamor, a zatim u potpunu tišinu. Svi u areni su gledali u njega dok je najavljivao tigrove. Zatim je opet začuo škripanje metala i ovaj put otvorila se kapija ispod terase. Iz mraka prolaza, a na opšte oduševljenje publike, iskoračiše dva tigra. Bio je očaran tim prizorom jer do sada nije imao prilike da vidi tigrove, pogotovo ne u borbi.

Žamor sa tribina se nastavljao dok su tigrovi polako prilazili svom plenu okružujući Numidijce sa leve i desne strane. Borci su stajali leđa uz leđa očekujući napad tigrova koji su sada kružili oko njih pokazujući im zube. Posle nekoliko krugova jedan od tigrova stade, a zatim zakorači napred. Dečakovo srce je tuklo iz sve snage dok je stiskao šake od uzbuđenja. Tigar napravi još jedan korak, pa zatim i sledeći merkajući pogledom borca koji mu je bio okrenut leđima. Tada pored njega stade i drugi tigar. Polako, korak po korak, saterivali su svoj plen uza zid. U areni je vlada nekakva čudna napetost, kakva se retko viđala dok se isčekivao napad tigrova. Numidijci su se sada nalazili leđima prislonjeni uz zid ispod njegovog mesta tako da je morao da se nagne preko ograde da bi mogao da vidi šta se dešavalo dole na pesku. Veći od dva tigra šapom je testirao protivnike koji su pokušavali da se odbrane mačevima.

A onda, iznenada, tigar skoči prema jednom od boraca koji se izmače u zadnjem trenutku i krenu da trči na suprotni kraj borilišta. Na sveopšte odobravanje publike tigar jurnu za njim. Dečak je opčinjeno gledao tigra kako u skokovima stiže plen i udara ga šapom po leđima. Na leđima mu se pojaviše tragovi kandži iz kojih se slivala krv dok je pokušavao da se pridigne. Posmatrao je tigra kako hvata već ranjenog borca u zube kada mu pažnju privuče rika drugog tigra koji skoči prednjim šapama na plen koji je još uvek stajao pribijen uza zid. Dečak se naginjao preko ograde koliko god je mogao ne bi li što bolje video borbu. Tigar je stajao na zadnjim nogama, dok je, uz riku pristiskao štit koji je Numidijac postavio ne bi li se odbranio. Numidijca izda snaga i on pade na pesak našavši se tako ispod tigra.

Dečak se, oglušivši se o očevo upozorenje, nadnu još malo napred da bi bolje video šta se zbiva ispod tigra kada se okliznu i prevrnu se preko ograde. Pao je odma pored tigra skrenuvši mu tako pažnju sa Numidijca koji iskoristi priliku da pobegne na drugu stranu borilišta. Publika je u prvi mah zanemela, a zatim se arenom razleže žamor. Stajao je pribijen uza zid gledajući tigra pravo u oči. Pogledao je potom gore prema ocu koji je u neverici posmatrao dešavanja dok su se ljudi oko njega već bili vratili navijanju. Polako se sageo dohvativši mač koji je ležao u pesku pored njega i drhtavim rukama ga pruži ispred sebe ne bi li se odbranio. U pozadini je uspeo da vidi kako drugi tigar napada i ubija i drugog Numidijca. Od toga izgubi i ono malo hrabrosti što je bio skupio. Zažmurio je, ispustio mač i pribio se uza zid koliko god je to mogao. I tako je žmureći stajao i čekao nadajući se samo da će biti brzo gotovo.

Putovanje do Kolosa

Na krevetu je ležao petnaestogodišnji dečak čitajući zapise o sedam svetskih čuda. Bio je uzbuđen jer je upravo saznao da će ga otac, inače mornar, povesti sa sobom sledećeg meseca na putovanje do ostrva Rodos i da će konačno imati prilike da vidi ogromnu statuu Kolosa. Dečakov san bio je da proputuje svetom i obidje svih sedam svetskig čuda o kojima je toliko čitao još od najmlađih dana i za mesec dana konačno kreće u prvu veliku avanturu da vidi svoje prvo svetsko čudo. Dani su prolazili, a on je bio sve nestrpljiviji da krene na put pa se tako spakovao za polazak čak celih deset dana ranije, dok je odbrojavajući dane čekao da konačno krenu na put. Još samo deset dana, brojao je, pa zatim još samo devet. Sledećeg jutra bilo je još samo osam dana. "petnaest godina čekam ovo" razmišljao je, "ovih osam dana ima da prođe očas posla!" Ali dani su mu prolazili sporo, od prevelike uzbuđenosti ni o čemu drugom nije razmišljao, niti je mogao bilo šta drugo da radi.

Noć pred put nije ni oka sklopio. Celu noć proveo je čitajući raznorazne spise iz očeve biblioteke o Kolosu i o ostalim čudima. Kada je kroz prozor ugledao prve zrake sunca na nebu on ode do svoje sobe, uze stvari i izbacivši ih ispred vrata sede na zemlju čekajući oca da se probudi. Ubrzo su se obreli na brodu koji se još uvek utovarao. Dečak otrča do stvari koje su trebale da se utovare, uze jedan od paketa, unese na brod, a zatim se trčeći vrati po sledeći ne bi li što pre krenuli. Njegov otac zastade sa strane na tren gledajući ga kako marljivo utovaruje robu, smeškajući se, a zatim i sam krenu da pomaže oko utovara. Za nekoliko sati sve je bilo utovareno i dečak je stajao na palubi mašući majci i sestrama koje su stajale na doku dok je brod isplovljavao.

Brod kojim su putovali bila je galija, veliki trgovački brod koji su krasila ogromna četvrtasta jedra koja su bila okačena o tri ogromna jarbola. Na srednjem, najvećem jarbolu nalazila se osmatračnica koja je trenutno bila prazna i dečak iskoristi priliku da se uzvere uz isprepletane kanape do nje ne bi li bolje osmotrio šta se dešava, neželeći da propusti nijedan detalj sa svog prvog putovanja. Vetar je bio povoljan pa su jedra bila spuštena. Otac mu je rekao da ukoliko im vetar celo vreme bude duvao u leđa trebalo bi da stignu na Rodos za dve nedelje, ali bi ima svako korišćenje vesala produžavalo put. Dečak je dane provodio na osmatračnici stalno pokušavajući da nazre negde u daljini obrise velike statue iako su još uvek nisu bili prešli ni pola puta. Ukoliko bi iz nekog razloga morao da siđe sa osmatračnice onda bi stajao na pramcu broda, odnosno u samom njegovom vrhu, propinjući se na prste nadajući se da će nazreti kopno Rodosa pre onoga gore na osmatračnici.

Za vreme obroka, kada je morao da siđe pod palubu, zapitkivao je mornare oko sebe jesu li oni videli, nekada ranije, neko od svetskih čuda, da bi ih potom, ukoliko odgovore potvrdno, zapitkivao sve živo o njima. Pre nego što su stigli do svog odredišta dečak je čuo najrazličitije priče ne samo o svetskim čudima već i o drugim stvarima kao što su bila mistična bića poput kentaura ili o nekim bogovima, ali uglavnom je slušao priče o raznim dogodovštinama koje su se dešavale na brodu. Neke priče su ličile jedna na drugu, neke su se u potpunosti razlikovale, dok su neke bile u potpunoj suprotnosti sa predhodnim, ali bez obzira na sve dečak je obožavao da ih sluša i što je najvažnije u sve je verovao. Ipak najdraže su bile one o Kolosu pošto nije mogao da dočeka dan kada će ga videti.

Sedamnaestog dana je ceo brod čuo dečaka na osmatračnici kako nešto viče. Isprva nikome ne bi jasno o čemu se radi, ali ubrzo shvatiše da viče "kopno na vidiku". Vikao je još mnoge stvari od uzbuđenja što će konačno videti čuvenog Kolosa, ali vikao ih je toliko brzo da ga nisu više ništa razumeli. On se sjuri sa osmatračnice niz konopce a zatim skakućući otrča do pramca da odatle posmatra taj dugo očekivani prizor. Ispred njega se uzdizala ogromna skulptura čoveka gde stoji raširenih nogu na ulazu u luku tok ostrvskog grada. Noge su mu bile oslonjene na ogromne granitne kocke i formirale su nešto nalik na ogromnu kapiju koja je bila jedini ulaz u luku. Jedna ruka u kojoj se nalazila baklja bila je podignuta visoko u vazduh, dok je druga bila je prazna i  spuštena niz bok. Preko ramena mu je bio prebačen ogromni luk, ali nije imao strele iako je po nekim pričama koje je čuo na brodu postojala strela u drugoj Kolosovoj ruci. U većini spisa koje čitao pisalo da je Kolos visok 33 metra, medjutim njemu je izgledao mnogo veće, no u svakom slučaju bio je nešto najveće što je dečak video u svom životu.

Ulazeći u luku dečak je sve vreme gledao naviše u tu veličanstvenu statuu, dok mu je srce tuklo u grudima kao da je pokušavalo da iskoči da i samo vidi to čudo građevine. Čak šta više cela posada broda je bila zauzeta posmatranjem kipa da niko nije primetio talase  koji su polako narastali u moru oko njih sve dok se nisu počeli osetiti mali potresi. Kada mali potresi postadoše jači svima bi jasno da je nastao zemljotres. Ustvari ne baš svima. Dečak je još uvek gledao Kolosa da uopšte nije primećivao potrese koji su još uvek rasli. Nije čak primećivao ni užurbanu posadu broda koja je trčala svuda oko njega da uvede brod u luku pre nego što talasi još porastu. Ali onda se desi nešto što je primetio samo dečak: statua Kolosa poče da se krivi. Koleno ogromnog diva popusti i uz ogromnu buku krenu da pada. Dečak je stajao kao ukopan posmatrajući ogromno kameno telo kako postaje sve veće i veće neshvatajući da to Kolos pada preko njih.