Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Borbe u areni

Na licu mu se videla ushićenost dok je isčekivao početak gladijatorskih borbi, što je bilo i za očekivati pošto se, sa svojih četrnaest godina, prvi put našao u prilici da uživo posmatra borbe. I to iz prvog reda! Celo vreme je nestrpljivo cupkao nogama gledajući prvo jednu kapiju, zatim drugu, da bi posle vratio pogled na onu prvu. Prvi blok borbi trebao bi da bude sa životinjama, protiv kojih bi se borili zarobljenici iz ratnih pohoda. To ga je podsećalo na očevu priču o Filipu Arabljaninu koji je 248. godine u arenu uveo preko dve stotine životinja među kojima su se našli i trideset i dva slona i šezdeset lavova. Iako je znao da su šanse malo, nadao se da će danas moći da vidi nešto slično tome.

Sa njegove leve strane, na terasi jedan od ljudi iz prvog reda, kojeg nije prepoznao, najavio je ulazak gladijatora. Srce je počelo ubrzano da mu lupa dok se rešetka sa ulaza nasuprot terasi otvarala uz škripu. Iz prolaza izađoše dva njemu krajnje čudna borca. Kako je čuo bili su zarobljenici iz Numidije. Od oružja su imali samo male okrugle štitove i tanke špicaste mačeve. Dok su prilazili centru arene gledaoci su im zviždali, dovikujući im pogrdne izraze. Čak je po neko bacao i neke predmete na njih. Tako je i on, poenesen masom, ustao negodujući iz sveg glasa. Čovek koji je sedeo sa njegove desne strane pruži mu ruku u kojoj je držao tru paradajz. Pogledao je prvo na levo u oca tražeći odobrenje, a zatim uze paradajz i baci ga prema Numidijcima koji su stajali preplašeni na sredini borilišta. Nije dobacio do njih, ali to mu i nije bilo toliko bitno, koliko ono što je tek predstojalo: borba. Pažnja se opet preselila na terasu gde je čovek koji je najavio prvu dvojicu digao ruku. Na taj znak galama prvo preraste u žamor, a zatim u potpunu tišinu. Svi u areni su gledali u njega dok je najavljivao tigrove. Zatim je opet začuo škripanje metala i ovaj put otvorila se kapija ispod terase. Iz mraka prolaza, a na opšte oduševljenje publike, iskoračiše dva tigra. Bio je očaran tim prizorom jer do sada nije imao prilike da vidi tigrove, pogotovo ne u borbi.

Žamor sa tribina se nastavljao dok su tigrovi polako prilazili svom plenu okružujući Numidijce sa leve i desne strane. Borci su stajali leđa uz leđa očekujući napad tigrova koji su sada kružili oko njih pokazujući im zube. Posle nekoliko krugova jedan od tigrova stade, a zatim zakorači napred. Dečakovo srce je tuklo iz sve snage dok je stiskao šake od uzbuđenja. Tigar napravi još jedan korak, pa zatim i sledeći merkajući pogledom borca koji mu je bio okrenut leđima. Tada pored njega stade i drugi tigar. Polako, korak po korak, saterivali su svoj plen uza zid. U areni je vlada nekakva čudna napetost, kakva se retko viđala dok se isčekivao napad tigrova. Numidijci su se sada nalazili leđima prislonjeni uz zid ispod njegovog mesta tako da je morao da se nagne preko ograde da bi mogao da vidi šta se dešavalo dole na pesku. Veći od dva tigra šapom je testirao protivnike koji su pokušavali da se odbrane mačevima.

A onda, iznenada, tigar skoči prema jednom od boraca koji se izmače u zadnjem trenutku i krenu da trči na suprotni kraj borilišta. Na sveopšte odobravanje publike tigar jurnu za njim. Dečak je opčinjeno gledao tigra kako u skokovima stiže plen i udara ga šapom po leđima. Na leđima mu se pojaviše tragovi kandži iz kojih se slivala krv dok je pokušavao da se pridigne. Posmatrao je tigra kako hvata već ranjenog borca u zube kada mu pažnju privuče rika drugog tigra koji skoči prednjim šapama na plen koji je još uvek stajao pribijen uza zid. Dečak se naginjao preko ograde koliko god je mogao ne bi li što bolje video borbu. Tigar je stajao na zadnjim nogama, dok je, uz riku pristiskao štit koji je Numidijac postavio ne bi li se odbranio. Numidijca izda snaga i on pade na pesak našavši se tako ispod tigra.

Dečak se, oglušivši se o očevo upozorenje, nadnu još malo napred da bi bolje video šta se zbiva ispod tigra kada se okliznu i prevrnu se preko ograde. Pao je odma pored tigra skrenuvši mu tako pažnju sa Numidijca koji iskoristi priliku da pobegne na drugu stranu borilišta. Publika je u prvi mah zanemela, a zatim se arenom razleže žamor. Stajao je pribijen uza zid gledajući tigra pravo u oči. Pogledao je potom gore prema ocu koji je u neverici posmatrao dešavanja dok su se ljudi oko njega već bili vratili navijanju. Polako se sageo dohvativši mač koji je ležao u pesku pored njega i drhtavim rukama ga pruži ispred sebe ne bi li se odbranio. U pozadini je uspeo da vidi kako drugi tigar napada i ubija i drugog Numidijca. Od toga izgubi i ono malo hrabrosti što je bio skupio. Zažmurio je, ispustio mač i pribio se uza zid koliko god je to mogao. I tako je žmureći stajao i čekao nadajući se samo da će biti brzo gotovo.