Pad Kartagine - II deo

Probudio se sa jakim, tupim bolom u glavi. Pridigao se u sedeći položaj dok je pokušavao da se seti šta se sve izdešavalo. Pogledao je oko sebe: ležao je među gomilom mrtvih Kartaginjana pored zida, sve zgrade su bile razrušene, a iz ponekih su se dizali stubovi dima. U početku mu ništa nije bilo jasno da bi se onda polako prisetio opsade, prisetio se zadnje bitke. Na kraju je, uz veliki napor, uspeo da se seti i pada sa zida. Bilo je očigledno da je prošlo izvesno vreme od njegovog pada sa zida, ali koliko nije mogao da utvrdi. Mogao je biti dan, ili dva. Ili tri? Možda čak i cela nedelja. Teme poče strahovito da ga boli i on posegnu rukom prema njemu kada shvati da još uvek nosi kacigu. Skinuo ju je i pogleda unutra. Bila je puna zgrušane krvi i čak napukla na zadnjem delu. Krenuo je da opipava ranu, ali odma prestade kada oseti bol. Još jednom se osvrnuo oko sebe. Ugledao je svoj mač i podigao ga. Bio je zadovoljan činjenicom da je celo sečivo bilo prekriveno skorelom krvlju.

Probao je da ustane oslanjajući se o mač, dok se drugom rukom pridržavao uza zid. I do tada jedva podnošljiv bol u glavi najednom postade još jači zaslepljujući ga na nekoliko trenutaka. Vrlo brzo je mogao ponovo da vidi, premda zamućeno. Napravio je nekoliko trapavih koraka unapred još uvek se oslanajući na mač. Vid mu se uskoro skroz izbistri i sada je pažljivo osmatrao okolinu oko sebe. Nalazio se među gomilom palih vojnika, od rimskih vojnika nije bilo ni traga ni glasa, bilo živih bilo mrtvih. Pretpostavio je da su svoje pale saborce pokupili, dok je sa druge strane izgledalo kako niko nije preostao ko bi se postarao za tela Kartaginjana. Gledao je kako leže vojnici i starci, žene i deca, svi su se borili za odbranu grada i svu su pali. Pokušavao je da ih ne gleda u lica, bilo je to previše bolno. Mnogo njih je poznavao jako dugo, mnogi su mu bili rođaci, prijatelji, poznanici... Sada su svi ležali dole pored svojih mačeva i tu će i ostati. Zauvek.

Uprkos bolu u nogama koji je osećao nastavio je da ide dalje prema svojoj ulici. Kako se udaljavao od zidina grada broj tela na ulicama se smanjivao i vojne uniforme bile su smenjivane običnom odećom. Dok je prolazio ulicom oblivenom krvlju između zapaljenih i razrušenih kuća, kroz mnoštvo leševa, na umu mu je bilo samo jedno pitanje: Da li je ovo moja Kartagina? Nekada moćno carstvo, a danas razrušeni grad. Posmatrao je vrane kako kljucaju telo nekog dede sve dok ih stari, olinjali pas nije oterao, zatim poliza uvo palog gospodara i sklupča se pored njega. Dalje niz ulicu naišao je na telo žene koja je grlila telo deteta ispred kuće. Pored njih ležao je jedan zaostali rimski vojnik kome je iz grudi virio kuhinjski nož. Svuda naokolo mogle su se videti mačke i pacovi kako krickaju tela.

Došao je do svoje kuće. Svi zidovi su još uvek stajali uspravno, ali vrata su bila rarzvaljena. Skoro sav nameštaj u kući bio je polomljen. U jednom ćušku stajao je polomljeni krevetac za bebu koji je istesao od drveta za sina kog je, kako se bar nadao, trebala žena da mu podari sledećeg meseca. Iza krevetca je primetio da viri noga. Prebledeo je. Bila mu je potrebna sva hrabrost, sva volja i sva snaga kako bi prišao i provirio iza kreveca. Prizor njegove žene kako leži dole sa ranom u stomaku saseče mu noge i on pade na kolena pored nje ispustivši mač. Uzeo je njenu glavu u levu ruku dok je desnom, uz jecaje, sklanjao kosu sa njenog lica. Suza mu kapnu na njen obraz spirajući krv sa njega dok klizila naniže prema bradi otkrivajući bledu kožu koja se nalazila ispod. Druga suza pade na usne, bele kao sneg. Prisećao se kako su nekada bile crvene i sočne dok ih je ljubio. Imala je jarko rumene obraze i kosu dugu i gustu koju je sa pažnjom negovala. A onda je pogleda u oči. Bile su plave, duboke i još uvek pune života. Bile su to oči u koje se zaljubio na prvi pogled. Prešao je prstima preko njih zatvarajući kapke, i produži rukom naniže niz obraze i vrat pa preko ramena da bi je na kraju zadržao na stomaku u kome je osam meseci nosila njegovo dete, njegovog prvenca. Jecaji su mu sada potresali čitavo telo dok je rukom preko rane na stomaku. Nije bio siguran koliko je vremena bilo prošlo kada spusti njenu glavu nazad na pot i odjuri nazad prema kapiji.

Besno je koračao penjući se uz stepenice nazad na zidine grada. Zaboravio je i na bol u glavi i na bol u nozi i na sve one sitne bolove koje je još osećao. Sve ih je zamenio bol u srcu, bol za izgubljenim detetom i ženom, bol za bratom koji je umro od gladi, bol za gradom u kome je odrastao. Pogledao je preko ivice zida gde su rimski vojnici preoravali polja i livade i posipali ih solju. Gledao je u zarobljene sunarodnike kako se osvrću oko sebe u strahu šta će se zbiti sa njima, gledao je kako Rimaljni opijaju slaveći pobedu i uništenje Kartagine. A onda ugleda Scipiona i odjednom bes koji je osećao pređe u čuđenje. Nis obraze Publija Kornelija Scipiona vojskovođe koji je oborio Kartaginu slivale su se suze presijavaći se na suncu. Iako je bio daleko mogao se zakleti da je dobro video. Posmatrao ga je neko vreme, da bi mu onda za oko zapeo čovek koji je stajao iza njega. Bio je to čovek koji ga je grunuo sa stepenica. Bes ga ponovo obuze i on zgrabi koplje je stajalo pored njega zabodeno u telo i baci ga prema njemu. Koplje se pobode u zemlju na pola puta od njega, ali učini da ga Rimljani konačno primete i za nekoliko sekundi desetine strela poleteše prema njamu.

Pad Kartagine - I deo

Ispeo se na zidine. Pogledao je preko posmatrajući šta se dešava. Ispod zida nalazilo se more rimskih vojnika izmešanih sa opsadnim spravama. Trgovačka luka, sa njegove leve strane, bila je okružena nasipom oko koga su se nalazili brodovi Rimljana. Od kako je dignut nasip izuzetno retko se dešavalo da se njihov brod probije napolje i krene u potragu za hranom što je opet bilo otežano činjenicom da su Rimljani zaplašili ili osvojili sve njihove saveznike. Nadesno je u daljini nazirao zid koji je sprečavao snabdevanje kopnenim putevima. Nagnuo se preko ivice zida gledajući u improvizovanu kapiju. Prava kapija pala je još pre nekoliko dana i od tada su se mučili da drže neprijatelja van zidina.

Prve dve godine opsade nisu bile teške, rimska vojska je olako pristupala poslu i lako su snabdevali hranu i sve što im je trebalo, međutim posle dolaska Scipiona na čelo Rimljana stvari su krenule po zlu. Nije više bilo puteva za snabdevanje i počelo je gladovanje. Veliki broj stanovnika je tako i izgubilo živote među kojima je bio i njegov brat. Moral vojske bio je na niskom nivou i izgledalo je da im je kraj veoma blizu. Rimljani su bili neuporedivo brojniji i bilo je pitanje dana kada će ući u grad. Nastavio je da stoji na zidu uronjen u misli dok je gledao napred u sunce koje je bilo tek malo iznad horizonta.

Nije prošlo mnogo vremena, a Rimljani su krenuli prema zidinama. Iza sebe čuo je rog kako se oglašava pozivajući sve ljude u odbranu. Zadnjih meseci ratovali su i dečaci i starci, pa čak i većina žena je išla da brani grad. Velika većina njih je bila na zidu i pre nego što se rog oglasio, a opet nije ih bilo ni izbliza dovoljno. Neki nisu ni silazili sa njega. Nisu spavali, nisu jeli, samo su gledali preko čekajući smrt da dođe po njih. On je sa druge strane odlučio da ubije što više Rimljana pre nego što padne kao osvetu za brata. Odložio je štit i mač sa strane uzimajući luk koji mu je bio okačen preko leđa. Imao je svega tri strele i mogao je da bude srećan zbog toga. Većina vojnika nije imala nijednu ili je imala samo jednu strelu. Uzeo je prvu i napeo je, a a zatim je čekao. Ni jednu nije želeo da protraći tako što bi promašio metu.

Posmatrao ih je kako prilaze poput nekog plimnog talasa koji dolazi sa mora noseći opsadne kule, merdevine i ovnove. Kao metu je izabrao one koji su nosili merdevine prilazeći njegovom delu zida. Odabrao je njih jer nisu nosili štitove poput ostalih vojnika čineći tako sebe lakšom metom. Ipak i pored toga nisu bili nimalo laka meta sa svim oklopom koji su imali na sebi. Na glavama su imali kacige sa štitnicima i za obraze. Nosili su i crvene tunike preko kojih su imali navučen metalni oklop koji, kako se već dosta puta do sada uverio, strele nisu mogle da probiju. Iako su sve strele bile deljene samo onim boljim strelcima većina njih je već iskoristila sve svoje strele oborivši tek deset ili petnaest vojnika. Sačekao je još nekoliko sekundi i tek onda odape strelu koja jurnu prema dole. Nije bio zadovoljan putanjom kojom je išla, ali na kraju ipak pogodi jednog od četvorice koji su nosili jedne od mnogih merdevina koje su išle prema njima. Pogodio ga je u butinu i on pade na zemlju držeći se za nogu. Sledeći vojnik odma zauze njegovo mesto i uhvati merdevine. Neko vreme je posmatrao pogođenog vojnika kako vadi strelu iz butine pitajući se da li ga je onesposobio da nastavi bitku, a zatim izvuče sledeću strelu iz tobolca i napregnu je u luk. Dok je ciljao metu jedan od vojnika pored njega odape strelu koja projuri pored njega odbivši se na kraju od štit Rimljanina. Ubrzo zatim je i sam odapeo strelu koja pogodi kacigu. Glasno je opsovao, besan na sebe zbog promašaja koji je dozvolio sebi. Bilo mu je dosta to što drugi traće strele, nije želeo da i on pravi istu grešku. Još uvek ljut on izvuče poslednju strelu. Ovaj put ciljao je dugo, nije želeo da ponovo pogreši. Rimljani već behu prišli na nekoliko metara od zida i sve preostale strele već behu uveliko potrošene kada i on izbaci svoj poslednju strelu. Ovaj put je bio zadovoljan putanjom i iz gotovo nemogućeg ugla pogodi grkljan.

Odbacio je luk i čekao je. Dole je jedan od ovnova goreo, zapaljen strelama. Smatrao je to traćenjem strela, Rimljani su imali još dva ovna spremna da vrlo brzo razore njihovu improvizovanu kapiju. A onda ovnovi priđoše kapiji, opsadne kule se priljubiše uz zidine, a merdevine se nasloniše na njih. Bitka odpoče. Uz zvuke udara ovnova Rimljani počeše da se penju uz merdevine čvrsto držeći štitove iznad glava. Kuke koje su se nalazile na kraju merdevine otežavale su odgurivanje merdevina. On uze, sajedno sa još jednim saborcem, bure vrelog ulja koje je stajalo pored njih i sasu ga preko zida. Gotovo istog trena se odozdo začuše bolni jauci od kojih su ga, iako ih je često slušao u zadnje vreme, i dalje prolazili žmarci. Ubrzo prosuše i drugo i treće bure, a zatim i poslednje, četvrto. Oko njega je još poneko imao buradi koja je prosipao, dok su ostali nalazili kamenje odpalo sa zida kojima su obarali ljude sa merdevina. Čak je video i jednu zaostalu strelu kako proleće i obara jednog od neprijatelja. Kako oko njega nije bilo odvaljenog kamena on uze ono poslednje bure od ulja i prebaci ga preko. Bure se odbi od štit Rimljanina koji se penjao uz stepenice i raspade se lupivši dole između ostalih Rimljana. Zatim ponovo pričvrsti štit za levu ruku i uze mač u desnu. Vrlo brzo prvi neprijatelj proviri ispred njega i on mu zabode mač u grkljan. Odmah iza njega pojavi se sledeći kog štitom gurnu nazad. Trećeg probode mačem još pre nego što je kročio na zid.

Uspeli su da sačuvaj taj deo zida još neko kratko vreme, ali Rimljani već bejahu zauzeli delove zida na koje su napali opsadnim kulama. Tada dobiše komandu za povlačenje. Polako svi kretoše ka stepenicama, propuštajući prvo ranjene borce, one starije i mlađe, kao i žene koje su se borile, dok su oni u punoj snazi čuvali leđa. Plan je bio jednostavan: sačuvati kapiju i nedati im da se prošire sa zida. Kada su došli do stepenica bio je na brojci od deset ubijenih Rimljana. Na stepenicama zastadoše čekajući da ostali bezbedno siđu. Posekao je jedanaestog i dvanaestog i zamahnu mačem u nameri da poseče i trinaestog kada oseti snažan udarac u desni bok. Izgubio je ravnotežu i u sledećem trenu se nađe kako pada sa ivice zida. Dok je padao mogao je videti gore Rimljanina koji ga je oborio kako se zadovoljno smeje dok ga je gledao kako pada. Uz strašan tresak on pade na zemlju. Nije ništa više video, niti je bilo šta čuo, sve što je osetio bio je oštar bol u glavi. Vrlo brzo u potpunosti izgubi svest.

Nastaviće se...