Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Pad Kartagine - II deo

Probudio se sa jakim, tupim bolom u glavi. Pridigao se u sedeći položaj dok je pokušavao da se seti šta se sve izdešavalo. Pogledao je oko sebe: ležao je među gomilom mrtvih Kartaginjana pored zida, sve zgrade su bile razrušene, a iz ponekih su se dizali stubovi dima. U početku mu ništa nije bilo jasno da bi se onda polako prisetio opsade, prisetio se zadnje bitke. Na kraju je, uz veliki napor, uspeo da se seti i pada sa zida. Bilo je očigledno da je prošlo izvesno vreme od njegovog pada sa zida, ali koliko nije mogao da utvrdi. Mogao je biti dan, ili dva. Ili tri? Možda čak i cela nedelja. Teme poče strahovito da ga boli i on posegnu rukom prema njemu kada shvati da još uvek nosi kacigu. Skinuo ju je i pogleda unutra. Bila je puna zgrušane krvi i čak napukla na zadnjem delu. Krenuo je da opipava ranu, ali odma prestade kada oseti bol. Još jednom se osvrnuo oko sebe. Ugledao je svoj mač i podigao ga. Bio je zadovoljan činjenicom da je celo sečivo bilo prekriveno skorelom krvlju.

Probao je da ustane oslanjajući se o mač, dok se drugom rukom pridržavao uza zid. I do tada jedva podnošljiv bol u glavi najednom postade još jači zaslepljujući ga na nekoliko trenutaka. Vrlo brzo je mogao ponovo da vidi, premda zamućeno. Napravio je nekoliko trapavih koraka unapred još uvek se oslanajući na mač. Vid mu se uskoro skroz izbistri i sada je pažljivo osmatrao okolinu oko sebe. Nalazio se među gomilom palih vojnika, od rimskih vojnika nije bilo ni traga ni glasa, bilo živih bilo mrtvih. Pretpostavio je da su svoje pale saborce pokupili, dok je sa druge strane izgledalo kako niko nije preostao ko bi se postarao za tela Kartaginjana. Gledao je kako leže vojnici i starci, žene i deca, svi su se borili za odbranu grada i svu su pali. Pokušavao je da ih ne gleda u lica, bilo je to previše bolno. Mnogo njih je poznavao jako dugo, mnogi su mu bili rođaci, prijatelji, poznanici... Sada su svi ležali dole pored svojih mačeva i tu će i ostati. Zauvek.

Uprkos bolu u nogama koji je osećao nastavio je da ide dalje prema svojoj ulici. Kako se udaljavao od zidina grada broj tela na ulicama se smanjivao i vojne uniforme bile su smenjivane običnom odećom. Dok je prolazio ulicom oblivenom krvlju između zapaljenih i razrušenih kuća, kroz mnoštvo leševa, na umu mu je bilo samo jedno pitanje: Da li je ovo moja Kartagina? Nekada moćno carstvo, a danas razrušeni grad. Posmatrao je vrane kako kljucaju telo nekog dede sve dok ih stari, olinjali pas nije oterao, zatim poliza uvo palog gospodara i sklupča se pored njega. Dalje niz ulicu naišao je na telo žene koja je grlila telo deteta ispred kuće. Pored njih ležao je jedan zaostali rimski vojnik kome je iz grudi virio kuhinjski nož. Svuda naokolo mogle su se videti mačke i pacovi kako krickaju tela.

Došao je do svoje kuće. Svi zidovi su još uvek stajali uspravno, ali vrata su bila rarzvaljena. Skoro sav nameštaj u kući bio je polomljen. U jednom ćušku stajao je polomljeni krevetac za bebu koji je istesao od drveta za sina kog je, kako se bar nadao, trebala žena da mu podari sledećeg meseca. Iza krevetca je primetio da viri noga. Prebledeo je. Bila mu je potrebna sva hrabrost, sva volja i sva snaga kako bi prišao i provirio iza kreveca. Prizor njegove žene kako leži dole sa ranom u stomaku saseče mu noge i on pade na kolena pored nje ispustivši mač. Uzeo je njenu glavu u levu ruku dok je desnom, uz jecaje, sklanjao kosu sa njenog lica. Suza mu kapnu na njen obraz spirajući krv sa njega dok klizila naniže prema bradi otkrivajući bledu kožu koja se nalazila ispod. Druga suza pade na usne, bele kao sneg. Prisećao se kako su nekada bile crvene i sočne dok ih je ljubio. Imala je jarko rumene obraze i kosu dugu i gustu koju je sa pažnjom negovala. A onda je pogleda u oči. Bile su plave, duboke i još uvek pune života. Bile su to oči u koje se zaljubio na prvi pogled. Prešao je prstima preko njih zatvarajući kapke, i produži rukom naniže niz obraze i vrat pa preko ramena da bi je na kraju zadržao na stomaku u kome je osam meseci nosila njegovo dete, njegovog prvenca. Jecaji su mu sada potresali čitavo telo dok je rukom preko rane na stomaku. Nije bio siguran koliko je vremena bilo prošlo kada spusti njenu glavu nazad na pot i odjuri nazad prema kapiji.

Besno je koračao penjući se uz stepenice nazad na zidine grada. Zaboravio je i na bol u glavi i na bol u nozi i na sve one sitne bolove koje je još osećao. Sve ih je zamenio bol u srcu, bol za izgubljenim detetom i ženom, bol za bratom koji je umro od gladi, bol za gradom u kome je odrastao. Pogledao je preko ivice zida gde su rimski vojnici preoravali polja i livade i posipali ih solju. Gledao je u zarobljene sunarodnike kako se osvrću oko sebe u strahu šta će se zbiti sa njima, gledao je kako Rimaljni opijaju slaveći pobedu i uništenje Kartagine. A onda ugleda Scipiona i odjednom bes koji je osećao pređe u čuđenje. Nis obraze Publija Kornelija Scipiona vojskovođe koji je oborio Kartaginu slivale su se suze presijavaći se na suncu. Iako je bio daleko mogao se zakleti da je dobro video. Posmatrao ga je neko vreme, da bi mu onda za oko zapeo čovek koji je stajao iza njega. Bio je to čovek koji ga je grunuo sa stepenica. Bes ga ponovo obuze i on zgrabi koplje je stajalo pored njega zabodeno u telo i baci ga prema njemu. Koplje se pobode u zemlju na pola puta od njega, ali učini da ga Rimljani konačno primete i za nekoliko sekundi desetine strela poleteše prema njamu.

Hanibal protiv Rimljana

Rimska konjica se raspala jako brzo, ostavljajući obe strane rimske pesadije otvorenim za napade. Ispostavilo se da Rimljani nisu jedini koji se plaše slonova, njihovi konji su takođe panično bežali kada bi mi se neki od slonova primakao. To im je omogućilo proboj po bokovima sa izuzetno malim gubitcima. Za trenutak je zastao da pogleda nalevo gde je grupa konjanika iz njegove jedinice sustizala rimljane koji su pokušavali pobeći preko reke. Sa druge strane reke, daleko napred, gledao je konje kako trče izbezumljeni od straha. Tek poneki je nosio čoveka na leđima, većina je jahače zbacila sa leđa još na bojnom polju ostavljajući ih kao poklon njima. Zatim obode konja i krenu napred preko tela palih boraca, njihovih mačeva, štitova i šlemova koji su ležali razbacani po crvenom snegu. Kretao se prema, sada nečuvanom, boku glavnog dela rimske vojske. Na suprotnoj strani je rimska konjica takođe bila uništena i bok glavnog dela upravo napadnut. Takođe napali su ih i sa leđa. Jedna jedinica bila je sakrivena u šumi i sada je jurišala ka Rimljanima.

Za trenutak je crveni sneg bio zamenjen belim, gde se  tek ponegde mogao videti mač ili štit gde leži bačen u beg, da bi ubrzo opet došli do crvenila. Slonovi jurnuše među lako oklopljenu galsku pešadiju koja je čuvala bok rimske vojske. Konjica ih je pratila u stopu. Trčao je kroz Gale obarajući ih, bez da je iko od njih pružio bilo kakav otpor. Izvukao je mač i nedugo zatim je pao prvi, a odmah potom i drugi Gal. Zatim je posekao trećeg i četvrtog kada ga telo jednog neprijatelja, kojeg je slon odbacio kljovom, umalo neobori sa konja. Uverio se da je neprijatelj mrtav i nastavi dalje posecajući petog neprijatelja bez ikakvih problema. Nakon toga izbi na deo gde nije bilo Gala što mu dozvoli da malo bolje posmatra slonove u akciji, u čemu je uvek uživao. Gledao je kako odbacuju ljude kljovama čas u levo, čas u desno,. Neke, koji su stajali skamenjeni od straha, su čak i pregazili. Za svo to vreme iz korpe na slonovim leđima su padale strele svuda okolo, pogađajući uglavnom one koji su im izgledali dovoljno pribrani da mogu napasti slonove. Ono malo što je ostajalo iza slonova su oni čistili, što nije bio težak posao.

Ugledao je napred nekog Gala koji je ostao bez kacige tako da je mogao bez problema da mu vidi lice. Bio je to čovek u tridesetim godinama, guste duge crne kose i ozboljnog izraza lica punog ožiljaka iz mnogih ratova. Po njegovim pokretima u borbi moglo se videti da je bio snažan i u punoj formi. Ali kada shvati da pored njega stoji slon njegovo lice se promeni. Oči koje su do malopre bile namrgođene, pune besa i želje za krvlju protivnika sada su bile pune straha. Ispustio je i mač. Nije probao ni da pobegne, samo je stajao skamenjen, otvorenih usta. Nije to bio isti čovek koji je malopre stajao na njegovom mestu. Ne! Čovek koji je do pre neki sekund stajao tu nije se plašio ničega već je svojim neprijateljima uterivao strah u kosti. Sada je na njegovom mestu bio čovek koga se ni goloruki dečačić ne bi uplašio. Najednom je izgledao niži, pogrbljeniji i lice koje je bilo mrko i naborano sada je poprimilo neku čudnu grimasu koja bi u normalnim okolnistima izazivala smeh. Čak i kada je slon prošao pored njega ne povredivši ga, idalje nije uspevao da se pribere. Mač mu je još uvek ležao pored nogu, dok mu je štit mlitavo visio u levoj ruci. Na licu mu se još uvek ocrtavao strah dok je pogledom pratio slona. Njega nije ni primetio kako mu prilazi na konju sa mačem uperenim prema njemu. Krv krenu da prska svuda okolo kada mu je presekao grkljan u trku. Bila je to laka meta. Okrenuo se da vidi telo kako pada. Lice mu je još uvek bilo deformisano strahom dok je ležao u lokvi sopstvene krvi koja je topila sneg oko njega.

Ponovo se okrenu napred gde vide da se formacija Rimljana potpuno raspala. Svaki Rimljanin i svaki Gal su trenutno vodili bitku sami za sebe. Bila je to bitka da izvuku živu glavu. Najveći deo njih odlučio je da je bežanje najbolji način da izvuku živu glavu. Kako je neprijateljska vojska već tad bila gotovo sravnjena sa zemljom odlučio je da se pozabavi dezerterima. Ugledao je grupicu od jedno desetak ljudi kako trče prema reci te on usmeri konja prema njima. Dok ih je jurio, prolazio je pored mačeva, štitova, pa čak i pored delova oklopa koje su odbacivali ne bili što brže trčali. Bilo je tu i rimskih i galskih mačeva i velikih, pravougaonih, rimskih štitova, kao i onih manjih, okruglih, galskih. Bilo je tu i kaciga, iskidanih delova verižnjača i još mnogo raznoraznih delova oklopa. Iza sebe mogao je videti još desetak Kartaginjana koji su jurili ostale koji su pokušavali da pobegnu.

Vrlo brzo je pristigao prvog dezertera kome zabode mač u leđa. Po gustoj riđoj kosi koju je imao predpostavio je da se radi o jednom od Gala. Drugog je pristigao i posekao taman pri ulazu u jedan šumarak. Iako je naizgled bio veoma proređen, lako se moglo desiti da mu neki dezerter promakne. Devet ih je prebrojao na ulazu u šumarak. Prvi od devetorice pao je odma na početku od brzog udarca mačem po temenu. Drugi mu je umalo umakao, u zadnjem trenutku ga je video gde se sakriva iza drveta. Stigao je do drveta i okrenu se prema njemu gledajući ga sa visine. Stajao je leđima pribijen uz drvo još uvek vidno uplašen, verovatno od slonova. Nije imao ni mač ni štit, a i kaciga mu je falila. Prepoznao je da je Rimljanin po teškom oklopu koji je nosio, kome su doduše falili neki delovi. Jakim udarcem mača po vratu ga je skoro obezglavio.

Preostali vojnici već su prolazili poslednje borove i izlazili su na čistinu. Podbo je konja u slabine i jurnuo dalje. Izašavši na čistinu izbrojao je samo petoricu neprijateljskih vojnika, od kojih je jedan već uveliko bio prešao reku. Za trenutak je zastao okrećući se nazad prema šumarku. Tu je stajao jahač, Kartaginjanin. Klimnuo je glavom dajući mu signal da će on rešiti ne koji su ostali u šumi, pa stoga on nastavi juriš ka reci. Dvojicu je stigao lako i oni ostaše ležeći u snegu iza njega. Dvojica preostalih su bili nadomak reke, dok je treći, poslednji, već bio van vidika. Bio je razočaran što njega neće stići, ali ipak pojuri preostalu dvojicu. Stigao ih je na sredini reke i prvog odma poseče. Pao je uz tup zvuk udaraca o led. Drugi je još uvek u ruci imao mač. Bio je to prvi protivnik koji je pružio veći otpor i on bi zatečen time. Mahao je mačem ispred sebe pogodivši jednim udarcem konja po grudima zbacivši ga u nanos snega.

Kopita se uz jak tup zvuk spustiše na led probivši ga. Konj glasno zanjišta propavši u ledenu vodu zajedno sa Rimljaninom koji brzo potonu ispod površine pod težinom oklopa. Konj je panično pokušavao da se izvuče iz vode lomeći led oko sebe. On se okrenu pokušavajući da se izvuče iz smeta i udalji od rupe, ali bi prekasno. Led puče i on propade. Osetio je oštar bol u grudima dok je hladnoća probijala u njega. Glava mu je već bila pod vodom i sve je dublje tonuo, bezuspešno pokušavajući da ugrabi ruku palog borca koji je napola visio u vodi. Tonuo je dublje u tamu, dok ga je hladnoća celog obuzimala. U grudima je oseća bol gori od probadanja stotinu mačeva. Na kraju ispusti vazduh i gledao je kako balončići lebde gore prema svetolosti dok je gubio svest.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Hanibalov put preko Alpa

Nalazio se na najvišoj tački njihovog puta preko Alpa. Ispred sebe, dokle god mu je pogled sezao, video je kolonu u kojoj su izmešani išli konjanici i pešaci, da bi na kraju izgledali samo kao linija koja seče belinu Alpa na dva dela. Tek je boneka borova grana ili poveći kamen prekidao snežni pokrivač razbijajući njegovu belu monotoniju. Iza njega nailazilo je još dvadesetak slonova, identičnih onom na kojem se on nalazio, a zatim se iza njih pomanjala besprekidna gomila pešaka. Pred njima se prostirala, za promenu, zaravan koja je, iako prekrivena dubokim snegom, bila lakša za prelazak. Ipak u daljini je mogao nazreti sužavanje staze sve dok se na kraju nije pretvorila u uzanu stazu s jedne strane oivičenu planinom, dok je sa druge strane pretila provalija. Pomalo ga je zastrašivala pomisao da na slonu pređe tako uzanu stazu. U glavi su mu stalno odzvanjale Hanibalove reči koje je izgovorio posle primedbe da se Alpi ne mogu preći slonovima: "Naćićemo put, ili ćemo ga sami napraviti". Pred polazak plašio se pravljenja puteva, a sada se plašio puta koji su pronašli.

Put je bio mnogo lakši njemu, koji je bio u korpi na slonovim leđima, nego konjanicima ili onima koji su na nogama išli. Ipak, put je i njemu teško pao. Često je morao da silazi sa slona ne bi li ga sproveo preko rizičnih delova. Osim toga imao je promrzline po licu i rukama. Čuo je priče da su izgubili skoro trećinu ljudi, a sa sigurnošću je znao da su izgubili i čak pet slonova. A prešli su tek pola puta! Na početku putovanja bio je ushićen, sa prijateljima je pričao o tome kako će iznenaditi rimljane i poraziti ih. Sada neki od njegovih prijatelja ostali su ležeći na putu iza njih prekriveni snegom i njegovo ushićenje je opadalo. Ipak, vera u poduhvat nikada nije opadala. Od samog početka znao je da će uspeti preći Alpe. Naravno shvatao je da ni to neće doći bez gubitaka, ali je verovao da će Rimljani imati znatno veće gubitke.

Slon na kom se nalazio zastade i premu ga iz misli u koje je bio upao. Činilo se da se napred nešto dešavalo što je zaustavilo kolonu. U daljini video je neko komešanje ljudi ali nije mogao da razazna o čemu se radi. Nije ga mnogo ni zanimalo šta se dešavalo jer uskoro su nastavili sa kretanjem. Staza kojom su išli bila je utabana hiljadama čizama i kopita koji su njome kročili pre njega, da bi je sada dodatno proširili slonovi. Sneg koji je oivičavao stazu bio je visok ljudima do pojasa. Napredovali su veoma sporo. Činilo mu se da je prošla čitava večnost odkako su kročili na zaravan, a još uvek nisu bili na polovini. Uskoro je naišao na, kako je predpostavio, uzrok ranijeg zastoja. S leve strane kolone nalazila su se prevrnuta kola, koja su jedva provirivala iz nanosa snega. Pored kola ležala su i dva tela, promorzla od hladnoće. Nije znao šta se tu desilo. Svi su već bili navikli da ostavljaju tela pored puta, ali kola su se lomila jako retko i uvek se gledalo da se poprave ako mogu. Iako znatiželjan morao je da nastavi dalje.

Polako ali sigurno zaravan se sužavala i prilazili su uskoj stazi koju su morali preći. Pred sam kraj zaravni primetio je da je sneg na jednom delu ispred crven. Kada je prišao, u crvenom krugu, mogao je videti beživotno telo konja. Vrat mu je bio presečen. I to je bila slika na koju su se morali navići na putu. Često su konji bivali povređeni, te da bi im skratili muke morali su ih ubijati. Jahača nije bilo pored njega. Nastavio je dalje, dok su sneg koji ih je okruživao smenjivale strme litice. Staza je bila jedva dovoljno široka da po njoj mogu hodati slonovi. Ni dva čoveka se nisu usuđivala da hodaju uporedo. Sa desne strane, mekani beli pokrivač zamenila je provalija. Od pogleda na sivo belo kamenje, koje kao da mu se smešilo sa dna provalije, vrtelo mu se u glavi. Napred mogao je videti stazu gde zavija, spuštajući se polako naniže samo da bi se posle opet popela na sledeći, manji, vrh. Jedan vrh zamenjivao je drugi i sve dok u daljini, na ivici horizonta, planine nisu konačno posustajale i ustupale mesto ravnijim predelima. To ga je podjednako radovalo i plašilo, jer po prvi put odkako su se upustili u prelazak Alpa mogao je videti odredište, a opet je izgledalo tako daleko i čekalo ih je dosta kilometara pre nego što ostave sneg i planine za sobom.

A povrh svega sada su napredovali sporije nego ikad. Slonovi su još dodatno usporavali kolonu. Ni njima nije bilo svejedno, primetio je, što moraju proći tako uzanom stazom. Posmatrao je koračanje svog slona. Jedva da je pomerao noge unapred, a opet i to mu se činilo prebrzo. Stopala su mu bila preblizu ivice, a pred njima se staza dodatno sužavala. Sada već nije bilo prostora za stopala slona i ivica desnog stopala virila mu je van staze. Tada je primetio kamen koji se odvoji od staze i krenu da se kotrlja nizbrdo povlačeći druge za sobom. Slonova noga koja je stajala na kamenu skliznu niz liticu i slon izgubi ravnotežu. Kada se setio da bi trebalo da skoči sa slona već je bilo prekasno te se i oni pridružiše kotrljajućem kamenju. Ostatak povorke skamenjeno je posmatrao lavinu koja je nastala. Iako su izgledali prestrašeno svi su bili srećni, predpostavljao je, što nisu baš oni bili na njegovom mestu.

Spartakova buna iz ugla Rimljanke

Nakon što je došla u ludus nije mogla da dočeka da pogleda borbu gladijatora izbliza. Ona je kao i ceo visoki stalež u Rimu uživala u gladijatorskim borbama. Naravno mogla je da gleda i borbe u arenama, što je redovno činila, ali se uvek žalila kako zbog udaljenosti od borbe propušta najbolje delove te se zbog toga i obrela ovde gde će večeras imati prilike da vidi borbu dva najbolja gladijatora u celoj Kapui. Jedino što bi moglo još više da je usreći večeras bilo bi da vidi smrt nekog od učesnika borbe.

Kada se večera završila robovi koji su obavljali kućne poslove počeše da sklanjaju stolove i stolice oslobađajući tako mesto na kome će gladijatori odmeriti snage. Posmatrala je robove sa krajnjim prezirom u očima stalno ih požurujući u nestrpljenju da vidi borbu. Robove je uvek smatrala nižim slojem ljudi, i u tome se nije puno razlikovala od drugih. Tu su spadali i gladijatori jer iako je uživala gledajući ih nikada ih nije cenila. Konačno najaviše ulazak gladijatora i u centar prostorije kročiše dva muškarca dok su se ostali povukli sa strane, ne sklanjajući se previše da bi što bolje videli borbu. I ona je stajala u prvom redu, posmatrajući gladijatore, kada joj zapade za oko da nose mačeve za vežbu zbog čega je oštro protestovala sve dok nisu doneli prave mačeve u koje se i sama uverila da su dovoljno oštri. Konačno, borba je mogla da počne.

Gladijatori počeše da odmeravaju snage kružeći jedan oko drugog a zatim se uhvatiše u koštac i njihovi mačevi počeše da plešu stvarajući neku vrstu muzike kada su udarali jedan o drugi. Uživala je posmatrajući ih: dva ogromna mišićava muškarca kako ulaze u koštac jedan sa drugim. Osećala se srećnom i nekako čudno uzbođenom. Ona za svog favorita odabra gala, što nije puno značilo jer bi se podjednako radovala da bilo ko od njih dvojice pogine. Njeno uzbuđenje poraste kada konačno mač tračanina, Spartaka, zaseče protivnikov stomak i ona vrisnu od sreće tapšući rukama. Iako joj se učinilo da namerno nije zasekao sečivom dublje u stomak nije previše marila. Sve zašta je marila bilo je da vidi krv, a to joj se ostvarilo. Uskoro se gal našao na zemlji sa protivnikovim mačem prislonjenim uz grlo i ona pogleda prema vlasniku ludusa dajući mu znak da poraženi gladijator zaslužuje smrt te on tako i pokaza spuštajući palac ka dole. Međutim Spartak skloni mač sa protivnikovog grla pomažući mu da ustane. Ona pobesne zbog ovakvog raspleta događaja i sada je vičući tražila smrt obojice. Došla je tu da vidi krv izbliza i bez krvi, gomile krvi, nije htela da ode.

U svoj toj gužvi koju je napravila niko nije primetio da su ostali gladijatori koji su stajali u ćošku, na Spartakov signal, isukali svoje mačeve i krenuli prema njima. Jedan od njenih ličnih stražara koji je stajao pored nje odjednom pade na pod sav krvav. Pogleda oko njega tražeći odgovor za pad njenog čuvara i ubrzo ga nađe: pred njom je stajao gladijator, činilo joj se triput veći od nje, sa krvavim mačem u ruci. Ona pogledom potraži ostale svoje stražare i vide da su svi ili već na podu ili u borbi sa gladijatorima. Oped pogleda ispred sebe gde je još uvek stajao gladijator gledajući je mrko. Uspela je da prepozna prezir u njegovom pogledu.Ona zakorači unazad sudarivši se sa nekim. Okrenu se i shvati da su svi preostali Rimljani bili okruženi robovima. Čak su se i kućni robovi, među kojima su uglavnom bile žene, bili pridružili gladijatorima. Iz gomile robova iskorači Spartak gledajući ih, ali mu se pogled zadrža na njoj. Konačno, još uvek gledajući u nju, on reče: "Došli ste da vidite krv? Krv ćete videti!"

Noge su je izdale i ona kleknu. Gledala je gladijatora ispred sebe kako diže mač. Htela je da moli za život ali ih je smatrala nedostojnim molbe. Na kraju je samo stigla da mu naredi da baci mač.