Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Gladijator: sam protiv svih

Bio je osuđen na smrtnu kaznu i upravo je gledao u svog dželata, kako ga najavljuju dok prilazi centru arene. Sa svih strana mogao je da čuje publiku kako kliče čoveku koji je dobio zadatak da ga ubije. Posmatrao je protivnika dok je dizao ruke u vis još više rasplamsavajući masu. Publika ga je pomalo uplašila zbog tolikog obožavanja njegovog protivnika, jer je publika obožavala samo one najbolje i najopasnije borce. Ali ono što ga još više uplaši bio je izgled njegovog protivnika. Bio je za glavu viši i skoro duplo širi od njega, tela prekrivenog ožiljcima. Nije imao kacigu niti bilo kakav oklop na telu, a u obe ruke je držao po jedan mač, dok je on imao samo jedan mač u desnoj ruci. U levoj ruci nalazio mu se štit u koji nije imao previše poverenja jer je izgledao kao da će se raspasti i bez ikakvog udarca. Iz posmatranja protivnika prenu ga pokretanje rešetke koja je stajala između njega i peska arene koji će se uskoro, verovao je, pomešati sa njegovom krvlju. Dok je koračao ka centru sa terase levo od njega čuo je kako ga najavljuju, a odma zatim iz publike dopreše zvuci negodovanja. Okrenuo se oko sebe posmatrajući tribine i nije mogao da vidi ništa što bi ga oraspoložilo u tom trenutku. Video je samo gomilu ljudi, naguranih jedne uz druge, kako dobacuju pogrdne nazive i pokazuju palcem na dole priželjkujući njegovu smrt.

Sudeći po njegovom protivniku želja publike će se ostvariti. On se namesti u stav i sačeka protivnika da napadne prvi, na šta nije morao previše da čeka. Ka njemu jurnu ogromna masa, više nalik na neki ogroman kamen koji je neko od bogova bacio na njega, nego na čoveka. Jedva je uspeo da se izmakne tako da ga je protivnikov mač jedva dohvatio po oklopu. Tek što se okrenuo već vide kako se protivnik opet zaleće na njega. Ovaj put ne uspe da se izmakne već samo postavi štit koji pretrpe pozamašnu štetu, a on se zatetura nekoliko koraka unazad. Kao mali dečak bio je brži od bilo kojeg deteta sa kojim se igrao, a sada nije mogao da stigne da se izmakne ni od čoveka prosečne brzine. Teški oklop koji je nosio i štit su ga značajno usporavali, dok njegov protivnik nije imao takve probleme ali zbog svoje veličine nije mogao da se kreće previše brzo. Tu je video svoju šansu! Pošto ništa više nije imao da izgubi on odbaci štit a zatim skinu i šlem. Morao je da se izmakne još jednom, sada već malo brže tako da mu mač prođe na pedalj od njega. Pošto se protivnik zatetura kada promaši metu on nastavi sa skidanjem ostatka oklopa.

Protivnik opet jurnu ka njemu i on se opet izmače. Sada je bio toliko brz da je uspeo da zada i udarac. Kada je protivnik projurio pored njega on diže mač i raseče ga po leđima niz koja odma krenu krv. Arenom se prolomi krik njegovog protivnika i publika odjednom zaćuta, po prvi put od kako je ušao u arenu, kao da je i sama bila iznenađena razvojem događaja.Učinilo mu se kao da se publika pomalo koleba za koga sada da navija što mu je dalo dodatni motiv. Mislio je, ako ga publika zavoli možda mu poštede život, možda će im biti vredniji kao gladijator nego što bi bio mrtav. šta više toliko se bio zaneo u misli da nije ni primetio da protivnik opet juriša na njega i izmakao se u zadnjem trenutku nestigavši da zada udarac pre nego što se okrenuo. Opet su se gledali licem u lice i opet je čekao da protivnik prvi jurne. Ovaj put morao se izmaći brže jer je napad koji je dolazio bio brži, silovitiji, pun protivnikovog besa koji je ključao u njemu jer nije mogao da zada udarac. Kada se uspešno izmaknuo vide protivnika gde se tetura a zatim pada na zemlju nemoćan da se zaustavi. U zadnjem trenutku opazio je da je protivnik u padu ispustio jedan od svojih mačeva i brzo potrča ugrabivši ga pre nego što ovaj ustade.

I još jedanput čekao je protivnika da prvi napadne, ovaj put sa više nade jer publika je krenula da kliče njegovo ime posle onog pada. Osim toga protivnik je već bio vidno umoran verovatno ne naviknut na duži otpor neprijatelja, a povrh svega on je sada bio taj koji je imao mač viška! Protivnik je sada malo oklevao pre nego što je potrčao opet, ovaj put sporije. U njegovim očima protivnik mu je izgledao umorno i nesigurno i želeo je to da iskoristi. Kada se izmakao zaseče ga po leđima jednim mačem a drugim po desnoj ruci iz koje mu izlete i poslednji mač. Sada više nije bilo šta da se čeka, on pojuri napred i prvim udarcem pogodi ruku kojom se njegov sada goloruki protivnik branio, ali već drugi udarac pogodi metu. Gledao je u njega kako leži na zemlji sa posekotinom preko grkljana i odjednom nije mu više izgledao onako ogroman i nepobediv kao što je bio slučaj na početku.

Svi oko njega koji su došli da gledaju borbe sada su stajali kličući i uzvikujući njegovo ime. To mu probudi nadu, imao je publiku na svojoj strani, neće se valjda suprotstaviti publici i ubiti ga? U tom trenu začu glas iza sebe koji se obraćao publici sa pitanjem žele li da vide lavove i na njegovo zaprepašćenje svi u publici zaboraviše da su mu malopre klicali i sada ču horske povike koji su dozivali lavove, njegove nove dželate. Bio je preneražen. Njihova glad za krvlju bila je ogromna i nisu želeli da čekaju da vide njegovu krv nekog drugog dana, želeli su je odma. Dok se kapija, iza koje su stajala dva lava, dizala on ispusti mačeve, očajan. Nije bilo koristi da se bori više, nije mogao da pobedi dve zveri od jednom. Nije mogao čak ni jednu! A i da jeste šta bi to pomoglo? Verovatno bi pustili nešto još gore na njega.

Poslednje što je čuo bilo je negodovanje publike koja je shvatila da se neće boriti.

Propast Pompeje

Kretao se prema kući kada je osetio još jedan potres. Jedan žena ispred njega čučnula je i pokrila ruke glavom. Bilo je još ljudi u Pompeji koji su strahovali poput nje. Neki, retki, su se čak iselili iz Pompeje. Međutim on je bio u onoj, značajno većoj, grupi koja je tvrdila da Vezuv više nije aktivan. Na ulaznim vratim osetio je još jedan potres. Ni na njega se nije obazreo. Umesto toga nalaktio se na prozor posmatrajući kako poneko panično protrči ulicom. Nije razumeo strah tih ljudi. Godinama unazad, još pre nego što se on rodio, znalo se da je Vezuv ugašen. I ranije su se isto dešavali zemljotresi ali nikada nije proradio. Ipak poneki su se još uvek plašili. U daljini mogao je videti Vezuv gde već drugi dan izbacuje crni dim. Čak ni to nije bilo dovoljno da bi ga uplašilo iako se dim polako ali sigurno približavao gradu.

Odmakao se od prozora i legao na krevet. Uhvatio je sebe kako razmišlja o Vezuvu. Dim koji je izlazio iz njega mu je stvarao misli crne poput njega samog. Znao je i čvrsto je verovao u to da je vulkan zauvek ugašen, ali nikada ranije nije video crni dim. Zašto bi se dim odjednom pojavio? Odmahnuo je glavom i okrenuo se na drugu stranu. Nije želeo da više razmišlja o tome. Ubrzo je utonuo u san.

Probudio ga je vrisak. Pridigao se u sedeći položaj trljajući oči. Nije ga zanimalo odakle dolazi vrisak, već se bio navikao na njih. Ubrzo začuo se još jedan vrisak, a zatim i sledeći. To mu je već privuklo pažnju, vrisci su obično bili usamljeni, izolovani ispadi. Vratio se do prozora da proveri o čemu je reč. Prizor koji je ugledao bio je zastrašujuć. Ljudi su isprepadani trčali ulicama, saplićući se i gurajući se međusobno. Na sred ulice video je ženu kako se grči po podu poreći se za vazduh. Predpostavio je da je razlog za to činjenica da su se crni oblaci proširili skoro preko celog neba, opasno se spuštajući prema zemlji. Nedaleko niz ulicu nalazila se razorena kuća. Jedan zid bio je u potpunosti srušen  i kroz njega je mogao videti pet stopa širok kamen ispod kog je ležao nesrećni čovek. I zaista, mogao je videti kako Vezuv u daljini izbacuje kamenje i pepeo u vazduh, dok je lava isticala iz njega po zemlji uništavajući sve što mu se našlo na putu. A put je vodio prema Pompeji.

Istrčao je napolje i u naglom naletu straha jurnuo je niz ulicu. Nije znao kuda ide. Znao je samo da mora da trči, da pobegne pa bilo kuda. Rukama je sklanjao isprepadane ljude praveći prostor za sebe da nastavljajući da trči kada je čuo plač bebe. Okrenuo se okolo i video ženu kako stoji u jednom ćošku pribijena uza zid, izgledala je preplašeno. Nije reagovala na plač bebe koju je držala u rukama. Prišao joj je i povukao ju je za ruku pokazujući joj drugom da krene za njim, ali je ona idalje stajala kao skamenjena. Možda čeka nekoga pomislio je i nastavio dalje. Sa neba je krenulo da pada nešto za šta je u prvi mah pomislio da je sneg, kada se setio da je još uvek leto. On zastade hvatajući jednu pahulju i shvati da u stvari pada pepeo. Pogledao je prema nebu. Crni oblaci su sada skroz prekrili nebo i spuštali su se sve niže i niže.

Ponovo je počeo da trči. Prolazio je pored ljudi koji su sve više zastajali boreći se za vazduh. Izgledalo je kao da ih dim guši. Ubrzo je i on morao da uspori. Počeo je da oseća zagušljivost u vazduhu ali je znao da mora da nastavi, što dalje od dima i lave. Dobro je znao da stajanjem podpisuje smrtnu presudu. Osetio je još jedan potres. Pogledao je na levo prema vulkanu koji je još uvek izbacivao kamenje, sada još veće. Video je i lavu kako ističe iz vulkana, ali nije mogao videti dokle je stigla. I dalje je trčao i sada je već bio blizu izlaza iz grada. Skrenuo je nalevo, a onda naglo zastade. Niz ulicu u koju je upravo ušao tekla je lava. Stajao je nekoliko trenutaka zaprepašćen, a onda krenu da trči na suprotnu stranu. Nije znao kuda će ga odvesti put. Nije mu ni bilo bitno jer umor ga je stigao potiskujući svaku nadu da će živ napustiti Pompeju. I bio je u pravu. Posle samo nekoliko stotina metara uhvatio ga je napad kašlja. Zastao je i posle toga nije imao ni snage ni volje da nastavi dalje već je najpre seo, a zatim i legao na pločnik koji je bio iznenađujuće vreo.

Ležao je opružen na leđima gledajući sada crno nebi dok je pepeo padao preko njega. S vremena na vreme mogao je videti usijano kamenje kako preleće nebo kao da cepa crnilo oblaka. A on je samo ležao. Ležao je i čekao da ga prekriju lava i pepeo jer sva nada bila je isčezla iz njega.