Pogubljenje u Koloseumu

Kroz kapiju je dopirala svetlost u inače taman i memljiv tunel. Sa druge strane kapije mogao je videti dvojicu stražara kako stoje okrenuti leđima. Još dvojica stajala su u tunelu ćutke motreći na njih. Ono malo lica što im je kaciga otkrivala bilo je mrgodno i nimalo prijateljski nastrojeno. Nosili su crvene, vunene tunike preko kojih se na slaboj svetlosti presijavao bronzani telesni oklop. U ruci su držali velike, pravougle, crvene, malo zakrivljene štitove dok su im mač i bodež bili okačeni o kaiševe. Jedan od dvojice, bliži njemu, bio je značajno krupniji od drugog stražara; bio je širok gotovo kao dva prosečna čoveka i barem za glavu viši od njega dok mu je ruka bila toliko debela da se činilo da bi smrskao bilo kakav metal kao grumen zemlje. Nije se osećao prijatno dok je stajao tu na svega nekoliko koraka od njega bez mogućnosti da pobegne bilo kuda.

Žena koja je stajala pored njega izgledala je krhka, niskog rasta, mršava i blede kože, više je bila nalik na devojčiu nego na ženu. Kosa joj je bila crna, duga i izrazito tanka, dok joj se obrve, koje su uokvirivale bledo plave oči, skoro nisu ni primećivale. Obrazi su joj bili upali čineći joj crte lica oštrijim nego što bi inače bile. Jedina stvar na licu koja je odudarala bile su jarko crvene, bujne usne. Gledao je u njih nekoliko trenutaka želeći da ih poljubi. Žalio je što nikada neće imati priliku da ih vidi kako se osmehuju. Na sebi je imala dugu, belu haljinu bez rukava, poprilično prljavu i iscepanu na nekoliko mesta ispod koje su virile izgrebane ruke. Šake su joj bile pune rana i plikova. Iako je izgledala kao da bi se svakog trena mogla onesvestiti, nije pokazivala ni trunku straha. Stajala je potupno mirna, nekako gorda i na sasvim poseban način je zračila lepotom.

Škripa metala ga trgnu i on se nađe pred otvorenom kapijom. Krupniji od dvojice stražara ga štitom gurnu napred u svetlost i on se obre na vrućem pesku na trenutak zaslepljen iznenadnom sunčevom svetlošću. Žena je polako koračala za njim. Kada se navikao na jaku svetlost pogledao je oko sebe: video je prepunu arenu ljudi koji su došli da vide smrt i krv, a prvi na repertoaru bili su oni. Iznad suprotne kapije, na balkonu, stajao je čovek koji je najavio njihov ulazak. Bio je obučen ljubičstu togu sa širokom belom trakom prebačenom preko levog ramena. Imao je kratku, plavu kosu ispod koje je izvirivalo, od mrgođenja, naborano čelo, dok je licem dominirao široki, pljosnati nos. Na levoj ruci, kojom ih je pokazivao publici, nosio je široku zlatnu narukvicu. Oko njega su sedeli mnogi ugledni Rimljani. Osećao je mržnju prema svima njima na terasi, prema svima njima u Koloseumu, koji su došli da uživaju u njihovoj smrti želeći da se jednoga dana i oni sami nađu u istoj situaciji.

U pratnji dvojice stražara došli su do sredine arene gde ih oboriše na kolena, licem okrenute prema terasi. Stajali su iza njih čvrsto stisnutih ruku na ramenima nedopuštajući im da se usprave na noge. Čovek koji ih je najavio podiže ruku u vis tražeći od publige tišinu, da bi je potom ispružio ispred sebe skupljenu u šaku, ostavljajući palac ispružen tako da viri sa strane. Na tribinama je nekoliko trenutaka vladao muk, da bi onda odjednom bio prekinut kada je palac bio okrenut nadole. Koloseum kao da je proključao, svi su se radovali i svi su odobravali. I muškarci i žene, i deca i starci, i ljudi u ritama i ljudi u raskošnim togama. Svi! Poput nekog čopora divljih pasa koji posle dužeg gladovanja vide neko sočno meso.

Stražar koji je stajao iza žene izvuče svoj mač iz korica polako joj ga prislonivši uz vrat. Ona je stajala visoko dignute glave, još uvek gorda i ponosna. Nije htela da pruži publici satisfakciju da je vide kako moli za život. Dok joj se mač kretao po vratu iz oka joj se omače jedna suza. Gledao ju je kako klizi niz obraz zajedno sa prvim kapima krvi koje su se spuštale niz vrat, dole prema haljini, farbajući je u tamno crveno. Kada stražar pritisnu jače mač krv prsnu šarajući pesak svuda okolo. Oko kolena joj se pravila tamna bara koja mu je polako ali sigurno prilazila. Stražar je pusti i njeno beživotno telo pade u natopljeni pesak. Sa setom ju je gledao.

Sada njen dželat stanje iza njega i teška ruka prvog stražara bi zamenjena, činilo mu se, duplo težom rukom koja mu stisnu levo rame. Imao je osećaj kao da će mu rame svakog časa biti smrskano. Dok je gledao kako mu se mač polako približava razmišljao je o tome šta mu je činit. Želeo je da se oslobodi, da pobegne, želeo je na vrisne, ali nije mogao. Ne samo zato što je bio čvrstno prikovan za zemlju izuzetno snažno rukom između dvojice naoružanih čuvara, već nije mogao da uradi tako nešto pored onakvo ponositog odlaska te hrabre devojke čije je telo sada ležalo tu dole pod njegovim nogama. Kako bi to izgledalo kada bi on, muškarac, probao da beži? Osetio je hladno sečivo na grkljanu od čega mu se dlake naježiše i žmarci mu prođoše kroz celo telo. Osetio kako mu mač zaseca kožu i kako krv kreće da mu curi niz vrat, kako mu kapa na grudi i sliva se dalje. Kako je mač nastavio da prodire u njegov vrat postajalo mu je sve teže da diše. Na kraju krv pokulja napolje kroz usta, osetio je kako pada uz mek zvuk udara tela o pesak.

Spartakova buna iz ugla Rimljanke

Nakon što je došla u ludus nije mogla da dočeka da pogleda borbu gladijatora izbliza. Ona je kao i ceo visoki stalež u Rimu uživala u gladijatorskim borbama. Naravno mogla je da gleda i borbe u arenama, što je redovno činila, ali se uvek žalila kako zbog udaljenosti od borbe propušta najbolje delove te se zbog toga i obrela ovde gde će večeras imati prilike da vidi borbu dva najbolja gladijatora u celoj Kapui. Jedino što bi moglo još više da je usreći večeras bilo bi da vidi smrt nekog od učesnika borbe.

Kada se večera završila robovi koji su obavljali kućne poslove počeše da sklanjaju stolove i stolice oslobađajući tako mesto na kome će gladijatori odmeriti snage. Posmatrala je robove sa krajnjim prezirom u očima stalno ih požurujući u nestrpljenju da vidi borbu. Robove je uvek smatrala nižim slojem ljudi, i u tome se nije puno razlikovala od drugih. Tu su spadali i gladijatori jer iako je uživala gledajući ih nikada ih nije cenila. Konačno najaviše ulazak gladijatora i u centar prostorije kročiše dva muškarca dok su se ostali povukli sa strane, ne sklanjajući se previše da bi što bolje videli borbu. I ona je stajala u prvom redu, posmatrajući gladijatore, kada joj zapade za oko da nose mačeve za vežbu zbog čega je oštro protestovala sve dok nisu doneli prave mačeve u koje se i sama uverila da su dovoljno oštri. Konačno, borba je mogla da počne.

Gladijatori počeše da odmeravaju snage kružeći jedan oko drugog a zatim se uhvatiše u koštac i njihovi mačevi počeše da plešu stvarajući neku vrstu muzike kada su udarali jedan o drugi. Uživala je posmatrajući ih: dva ogromna mišićava muškarca kako ulaze u koštac jedan sa drugim. Osećala se srećnom i nekako čudno uzbođenom. Ona za svog favorita odabra gala, što nije puno značilo jer bi se podjednako radovala da bilo ko od njih dvojice pogine. Njeno uzbuđenje poraste kada konačno mač tračanina, Spartaka, zaseče protivnikov stomak i ona vrisnu od sreće tapšući rukama. Iako joj se učinilo da namerno nije zasekao sečivom dublje u stomak nije previše marila. Sve zašta je marila bilo je da vidi krv, a to joj se ostvarilo. Uskoro se gal našao na zemlji sa protivnikovim mačem prislonjenim uz grlo i ona pogleda prema vlasniku ludusa dajući mu znak da poraženi gladijator zaslužuje smrt te on tako i pokaza spuštajući palac ka dole. Međutim Spartak skloni mač sa protivnikovog grla pomažući mu da ustane. Ona pobesne zbog ovakvog raspleta događaja i sada je vičući tražila smrt obojice. Došla je tu da vidi krv izbliza i bez krvi, gomile krvi, nije htela da ode.

U svoj toj gužvi koju je napravila niko nije primetio da su ostali gladijatori koji su stajali u ćošku, na Spartakov signal, isukali svoje mačeve i krenuli prema njima. Jedan od njenih ličnih stražara koji je stajao pored nje odjednom pade na pod sav krvav. Pogleda oko njega tražeći odgovor za pad njenog čuvara i ubrzo ga nađe: pred njom je stajao gladijator, činilo joj se triput veći od nje, sa krvavim mačem u ruci. Ona pogledom potraži ostale svoje stražare i vide da su svi ili već na podu ili u borbi sa gladijatorima. Oped pogleda ispred sebe gde je još uvek stajao gladijator gledajući je mrko. Uspela je da prepozna prezir u njegovom pogledu.Ona zakorači unazad sudarivši se sa nekim. Okrenu se i shvati da su svi preostali Rimljani bili okruženi robovima. Čak su se i kućni robovi, među kojima su uglavnom bile žene, bili pridružili gladijatorima. Iz gomile robova iskorači Spartak gledajući ih, ali mu se pogled zadrža na njoj. Konačno, još uvek gledajući u nju, on reče: "Došli ste da vidite krv? Krv ćete videti!"

Noge su je izdale i ona kleknu. Gledala je gladijatora ispred sebe kako diže mač. Htela je da moli za život ali ih je smatrala nedostojnim molbe. Na kraju je samo stigla da mu naredi da baci mač.