Prva propast Aleksandrijske biblioteke

Stajao je ispred širokog belog stepeništa koje je vodilo prema ulazu u Aleksandrijsku biblioteku. Sa obe strane stepeništa stajale su dve figure u sedećem položaju. Kako nije bio iz tih krajeva, nije mogao prepoznati koga statue predstavljaju. Uz i niz stepenište su koračali muškarci i žene, mahom noseći svitke u rukama. Popeo se uz njih i prošavši kroz kapiju, koja se nalazila na njihovom vrhu i obreo se u velikom dvorištu biblioteke. U sredini dvorišta nalazila se bašta sa uredo pokošenom travom, prošaranom najraznoraznijim cvećem i pokojim žbunom. Trava je bila ograničena sa dva drvoreda koji su, zajedno sa kamenim stazama koje su ih pratile, vodile prema glavnoj zgradi kompleksa. Ispod svakog drveta nalazile su se klupe, uglavnom zauzete, namenjene za čitanje napolju. Stajao je tu nekoliko trenutaka gledajući zgradu biblioteke preko trave i cveća i žaleći što nije poneo kist i platno da ovekoveči taj prizor koji mu je oduzimao dah. Uz obećanje sebi da će se jednog dana vratiti na to mesto i ovekovečiti taj prizor, nastavio je dalje prema biblioteci.

Obreo se ispred još jednog niza stepenica koje su vodile do samog ulaza u biblioteku. Popeo se i uz njih, zatim je prošao kroz niz beliih kamenih stubova i kroz vrata krocio u unutrašnjost bibloteke koja je bila u potpunosti ispunjena policama. Krenuo je kroz prostoriju između nizova polica gledajući ih sa divljenjem, svestan da gleda u svo znanje koje su ljudi trenutno posedovali. Zastao je pored jedne od polica posmatrajuci je. Prelazio je rukom preko svitaka koji su ispunjavali prostor u njoj. Ruka mu zastade i on izvuče jedan od svitaka, čitajući naslov: Geometrija. Vratio je svitak nastavivši dalje kroz niz polica, da bi ubrzo ponovo zastao. Opet je izvukao nasumični svitak i pročitao naslov: Vavilonski vrtovi. Bio je to naslov koji mu je privukao pažnju, kao velikom putniku sa velikom željom da poseti sva mesta ovoga sveta. Poneo je svitak sa sobom i uputio se ka vratima na drugom kraju biblioteke, u nameri da nađe neku od čitaonica.

Izašavši iz biblioteke zadesio se na velikoj terasi koja je gledala na sledeću zgradu isto toliko grandioznu koliko je bila i sama biblioteka. Između zgrada nalazio se popločan prostor okružen manjim, pomoćnim, zgradama. Prišao je ogradi terase posmatrajući prvo ljude koji su se šetkali tamo vamo po pločniku, a onda se zagleda u zgradu. Bila je, kako mu se činilo, veća od zgrade biblioteke. Gornji nivo zgrade je bio kružnog oblika koji se zavšavao ogromnom kupolom, dok je donji deo bio nešto veće površine sa krovom koji se oslanjao na stubove koji su okruživali celu zgradu. Od lepote kojom je zgrada plenila nije ni primetio crni gust dim koji se polako pomaljao na nebu iza zgrade. Okrenuo se nazad da siđe jednim od stepeništa koja su se nalazila sa obe strane terase odlučivši da pre čitaonice poseti i tu zgradu, za koju je verovao da je amfiteatar.

Kada je ušao unutra shvatio je da je bio u pravu. Ispred sebe je gledao niz klupa koje su se, poslagane u krug, spuštale prema suprotnom zidu zgrade. Amfiteatar je bio skoro skroz pun ljudi, uglavnom mlađih, koji su sa velikom pažnjom gledali prema centru gde je neki stariji čovek stajao oslonjen na katedru i pričao o istoriji. Iznad svih njih se nalazila kupola grandioznog izgleda ispod koje su dopirali zraci svetlosti obasjavajući kako učenike tako i profesora. Stajao je tu slušajući predavanja. Slušao je o ujedinjenju Egipta, slušao je o Starom carstvu kao i o piramidama. Bilo je tu priča o religiji, umetnosti i hieroglifima, spominjao je i Keopsa, Džosera i Imhotepa. Bilo je odlično predavanje u kome je čuo i naučio mnogo zanimljivih stvari, ali pre svega bilo je dugo, to je shvatio tek kod prelaska na srednje kraljevstvo kada su ga noge počele boleti od stajanja. Pogledao je svitak koji je držao u ruci i okrenu se prema vratima. Krenuo je rukom da ih grune ali se ona otvoriše pre nego što ih je uopšte dotakao. Kroz njih ulete sed, proćelav čovek vidno zadihan vičući: "Brzo, svi napolje! Biblioteka gori!"

Na trenutak nastade mrtva tišina dok se starac borio za vazduh pre nego što je izjurio napolje, a onda začu vrisku i lupanje iza sebe. U sledećem trenutku se našao ponovo napolju, napola sam trčeći, napola izguran gomilom ljudi za njega. Prizor koji je napolju zatekao nije bio ni malo prijatan. Gust crni dim je prekrivao skoro celo nebo ostavljajući tek u daljini obrise plavetnila koji su se jedva nazirali. Iza biblioteke mogao je nazreti drvorede kako gore, šireći se i na biblioteku. Svuda oko njega su trčali ljudi uspaničeno vičući i tražeći najbliži izlaz napolje. Povici za pomoć dopirali su i izdaleka kada, pogledavši okolo, shvati da je skoro ceo grad u plamenu. Činilo mu se, premda nije mogao sa sigurnošću da tvrdi, da se vatra širila iz luke. Krenuo je prema izlazu i dalje čvrsto stiskajući svitak dok se gurao kroz gomilu. Na kapiji zastade gledajući u svitak, da bi potom vratio pogled na biblioteku. Sada je već poprilično bila uhvaćena plamenom. Gorela je znatno brže od ostalih zgrada zbog svog tog papirusa koji se u njoj nalazio. Svo znanje ovoga sveta je upravo bilo uništavano pred njegovim očima!

I sam je bio iznenađen svojim postupkom kada shvati da trči nazad prema biblioteci. Kako nije mogao sprečiti ili ugasiti požar, želeo je bar da umanji štetu. Uleteo je u biblioteku i počeo da skuplja svitke sa najbliže police. Bila je to jedna od retkih polica do kojih vatra još nije stigla. Znoj mu se slivao niz čelo od vrućine dok je pokušavao da stavi što više knjiga u naručje. Dim ga je gušio i otežavao mu vid ali nije želeo da odustane, hteo je da spasi to veći broj svitaka. Konačno je uspeo da završi i krenu prema izlazu kada ga zadesi napad kašlja od koga ispustio nekoliko svitaka. Sageo se ne bi li ih pokupio, ali kašalj nije popuštao. Na kraju ispusti sve svitke, dok je rukama naslonjen na pod kašljao. Počelo je i da mu se vrti u glavi usled gušenja dimom. Na kraju se pomiri s tim da uzme samo jedan svitak i zatim proba da ispuzi napolje na svež vazduh. Nekako je uspeo da dođe do vrata gde dobio još jedan napad kašlja. Poslednjim atomima snage je pokušavao da otvori vrata, ali nije vredelo. Nije imao više snage. Okrenuo se na leđa i naslonivši se na vrata, zagleda se u svitak koji je držao u ruci. Usledi još jedan napad kašlja, a onda izgubi svest.

Posle Termopilske bitke

Konačno, posle deset dana isčekivanja, krenuli su u napad. Deset dana su Grci logorovali pored njih, deset dana koji su obilovali čarkama, kako sa jedne tako i sa druge strane. Deset dana bio je u strahu od napada Grka. Ne. Bio je u strahu da ih ne napadnu Spartanci. Učestvovao je u termopilskoj bici i, iako ranjen, uspeo je izvući živu glavu, ali kao posledica je ostao strah od Spartanaca. Činjenica da su pobedili u toj bici i ubili Leonidu nije smanjivala osećaj straha. Pa čak ni činjenica da su posle toga 3 puta opustošili Atinu nije mu umanjivala strah, šta više, jedina stvar koja ga je držala da ne dezertira je to što nisu napadali spartansko krilo, kao i saznanje da će se boriti uz glavninu persijske vojske.

Odkako su ujutru krenuli iz logora, pa celo vreme marša, razmišljao je isključivo o Spartancima. Iako je čuo da su od četrdeset hiljada vojnika, samo pet hiljada lakedemonci nije mogao da se odupre strahu koji je osećao. Činilo mu se da napreduju jako sporo i da su već odavno trebali sresti neprijatelja. Negde u dubini, iako je znao da je to nemoguće, nadao se da su se Grci povukli sa bojnog polja. A onda i tu, poslednju, nadu razbi bat koraka koji se čuo u daljini ispred njih.

Najpre je ugledao vrhove kopalja kako izvuruju na suprotnom kraju doline. Bat koraka je sada bio jači i izgledalo je kao da svi koračaju kao jedan. Uskoro je mogao videti i vrhove kaciga, a onda, na kraju, i cele vojnike. Još uvek nije mogao da razazna ko od Grka stoji u prvim redovima. Dok su se približavali jedni drugima najpre je primetio crvene plaštove koje su nosili i on zastade zaprepašćen mogućnošću da se ispred njih nalaze Spartanci. Ipak, nekako je uspeo skupiti hrabrost i krenuti napred. Kretao se jako sporo, ali ipak se kretao. Usput je posmatrao lica svojih saboraca koji su prolazili pored njega. Bilo je tu raznih faca, svaka drugačija na svoj način, ali ipak su sve imale nešto zajedničko: strah. Neki su ga sakrivali bolje, neki lošije, ali on je bio tu. Vratio je pogled na Grke koji su sada stajali. Dok su prilazili, Grci su formirali svoju falangu. Najpre prvi red spusti koplja. Svi kao jedan. Pratio ih je drugi red koji je postavio koplja iznad ramena ljudi koji su stajali ispred njih. Nijedno koplje nije kasnilo sa spuštanjem. Na kraju, ponovo sinhronizovano, postaviše štitove prema njima. Kada je video štitove ponovo se ukopao. Na štitovima je stajala oznaka lambda. "Spartanci!" uzviknuo je, iako nije znao kome on to javlja.

Dok su ostali Persijanci prolazili pored njega on je i dalje stajao, sleđen od straha. Samo je stajao gledajući ispred gde su se dve borbene linije upravo sudarale. Posmatrao je kako njegovi saborci ničice padaju ispred Spartanaca ne pružajući skoro nikakav otpor. Spartanci su obarali jednog po jednog protivnika. Pirbližavali su mu se, polako ali sigurno. Hteo je da krene nazad, da pobegne što dalje odatle, ali noge ga nisu slušale. Nastavio je da posmatra kako se Persijanci, iako barem duplo brojniji, povlače pred neprijateljem. Već su skoro došli do tačke na kojoj je stajao a da nisu izgubili skoro nijednog vojnika.

Uskoro su ga samo dva čoveka delila od najbližeg Spartanca. Prvi od njih pao je veoma brzo. Tek što je uspeo da podigne mač, a koplje mu je već probilo grlo. Drugi je, za promenu, pokazivao manju količinu straha te jurnu na neprijatelja uspešno zaobilazeći koplje. Međutim neprijatelj ga je spretno dočekao i štitom oborio na zemlju pre nego što je uopšte uspeo da zamahne mačem. Nije čak ni probao da ga dokrajči već je samo prešao preko njega ostavljajući ga iza sebe ostalim Spartancima. On je bio sledeći na redu. krenuo je da korača unazad, sklanjajući se od Spartanca iza jednog od saboraca, koji se, zatečen i uplašen, brzo nađe na zemlji opet ostavljajući njega samog da se bori.

Digao je mač u vazduh sa željom da krene prema neprijatelju, ali ga ispusti kada u očima protivnika vide istu onu samouverenost i hrabrost koju su imali onih tri stotine Spartanaca koji su ga ranili u Termopilima. A sada ih je bilo još i više, dok je sa druge strane pozamašan broj Persijanaca otišao nazad u Persiju sa Kserksom. Bacio je i štit, okrenuvši se da potrči. Hteo je da pobegne, bilo gde samo što dalje od Sparte i Grka, ali u tome ga spreči koplje koje mu probode grudi. Osetio je razoran bol dok je protivnik izvlačio koplje iz njega puštajući ga da padne na zemlju. Osetio je stopala kako prelaze preko njega, zadajući mi tolike bolove da je poželeo da vrišti. Hteo je da vrišti na sav glas, ali nije mogao da izusti ni jedan jedini zvuk. Usta su mu se polako punila krvlju i uskoro je izgubio svest.

Borbe u areni

Na licu mu se videla ushićenost dok je isčekivao početak gladijatorskih borbi, što je bilo i za očekivati pošto se, sa svojih četrnaest godina, prvi put našao u prilici da uživo posmatra borbe. I to iz prvog reda! Celo vreme je nestrpljivo cupkao nogama gledajući prvo jednu kapiju, zatim drugu, da bi posle vratio pogled na onu prvu. Prvi blok borbi trebao bi da bude sa životinjama, protiv kojih bi se borili zarobljenici iz ratnih pohoda. To ga je podsećalo na očevu priču o Filipu Arabljaninu koji je 248. godine u arenu uveo preko dve stotine životinja među kojima su se našli i trideset i dva slona i šezdeset lavova. Iako je znao da su šanse malo, nadao se da će danas moći da vidi nešto slično tome.

Sa njegove leve strane, na terasi jedan od ljudi iz prvog reda, kojeg nije prepoznao, najavio je ulazak gladijatora. Srce je počelo ubrzano da mu lupa dok se rešetka sa ulaza nasuprot terasi otvarala uz škripu. Iz prolaza izađoše dva njemu krajnje čudna borca. Kako je čuo bili su zarobljenici iz Numidije. Od oružja su imali samo male okrugle štitove i tanke špicaste mačeve. Dok su prilazili centru arene gledaoci su im zviždali, dovikujući im pogrdne izraze. Čak je po neko bacao i neke predmete na njih. Tako je i on, poenesen masom, ustao negodujući iz sveg glasa. Čovek koji je sedeo sa njegove desne strane pruži mu ruku u kojoj je držao tru paradajz. Pogledao je prvo na levo u oca tražeći odobrenje, a zatim uze paradajz i baci ga prema Numidijcima koji su stajali preplašeni na sredini borilišta. Nije dobacio do njih, ali to mu i nije bilo toliko bitno, koliko ono što je tek predstojalo: borba. Pažnja se opet preselila na terasu gde je čovek koji je najavio prvu dvojicu digao ruku. Na taj znak galama prvo preraste u žamor, a zatim u potpunu tišinu. Svi u areni su gledali u njega dok je najavljivao tigrove. Zatim je opet začuo škripanje metala i ovaj put otvorila se kapija ispod terase. Iz mraka prolaza, a na opšte oduševljenje publike, iskoračiše dva tigra. Bio je očaran tim prizorom jer do sada nije imao prilike da vidi tigrove, pogotovo ne u borbi.

Žamor sa tribina se nastavljao dok su tigrovi polako prilazili svom plenu okružujući Numidijce sa leve i desne strane. Borci su stajali leđa uz leđa očekujući napad tigrova koji su sada kružili oko njih pokazujući im zube. Posle nekoliko krugova jedan od tigrova stade, a zatim zakorači napred. Dečakovo srce je tuklo iz sve snage dok je stiskao šake od uzbuđenja. Tigar napravi još jedan korak, pa zatim i sledeći merkajući pogledom borca koji mu je bio okrenut leđima. Tada pored njega stade i drugi tigar. Polako, korak po korak, saterivali su svoj plen uza zid. U areni je vlada nekakva čudna napetost, kakva se retko viđala dok se isčekivao napad tigrova. Numidijci su se sada nalazili leđima prislonjeni uz zid ispod njegovog mesta tako da je morao da se nagne preko ograde da bi mogao da vidi šta se dešavalo dole na pesku. Veći od dva tigra šapom je testirao protivnike koji su pokušavali da se odbrane mačevima.

A onda, iznenada, tigar skoči prema jednom od boraca koji se izmače u zadnjem trenutku i krenu da trči na suprotni kraj borilišta. Na sveopšte odobravanje publike tigar jurnu za njim. Dečak je opčinjeno gledao tigra kako u skokovima stiže plen i udara ga šapom po leđima. Na leđima mu se pojaviše tragovi kandži iz kojih se slivala krv dok je pokušavao da se pridigne. Posmatrao je tigra kako hvata već ranjenog borca u zube kada mu pažnju privuče rika drugog tigra koji skoči prednjim šapama na plen koji je još uvek stajao pribijen uza zid. Dečak se naginjao preko ograde koliko god je mogao ne bi li što bolje video borbu. Tigar je stajao na zadnjim nogama, dok je, uz riku pristiskao štit koji je Numidijac postavio ne bi li se odbranio. Numidijca izda snaga i on pade na pesak našavši se tako ispod tigra.

Dečak se, oglušivši se o očevo upozorenje, nadnu još malo napred da bi bolje video šta se zbiva ispod tigra kada se okliznu i prevrnu se preko ograde. Pao je odma pored tigra skrenuvši mu tako pažnju sa Numidijca koji iskoristi priliku da pobegne na drugu stranu borilišta. Publika je u prvi mah zanemela, a zatim se arenom razleže žamor. Stajao je pribijen uza zid gledajući tigra pravo u oči. Pogledao je potom gore prema ocu koji je u neverici posmatrao dešavanja dok su se ljudi oko njega već bili vratili navijanju. Polako se sageo dohvativši mač koji je ležao u pesku pored njega i drhtavim rukama ga pruži ispred sebe ne bi li se odbranio. U pozadini je uspeo da vidi kako drugi tigar napada i ubija i drugog Numidijca. Od toga izgubi i ono malo hrabrosti što je bio skupio. Zažmurio je, ispustio mač i pribio se uza zid koliko god je to mogao. I tako je žmureći stajao i čekao nadajući se samo da će biti brzo gotovo.

Propast Pompeje

Kretao se prema kući kada je osetio još jedan potres. Jedan žena ispred njega čučnula je i pokrila ruke glavom. Bilo je još ljudi u Pompeji koji su strahovali poput nje. Neki, retki, su se čak iselili iz Pompeje. Međutim on je bio u onoj, značajno većoj, grupi koja je tvrdila da Vezuv više nije aktivan. Na ulaznim vratim osetio je još jedan potres. Ni na njega se nije obazreo. Umesto toga nalaktio se na prozor posmatrajući kako poneko panično protrči ulicom. Nije razumeo strah tih ljudi. Godinama unazad, još pre nego što se on rodio, znalo se da je Vezuv ugašen. I ranije su se isto dešavali zemljotresi ali nikada nije proradio. Ipak poneki su se još uvek plašili. U daljini mogao je videti Vezuv gde već drugi dan izbacuje crni dim. Čak ni to nije bilo dovoljno da bi ga uplašilo iako se dim polako ali sigurno približavao gradu.

Odmakao se od prozora i legao na krevet. Uhvatio je sebe kako razmišlja o Vezuvu. Dim koji je izlazio iz njega mu je stvarao misli crne poput njega samog. Znao je i čvrsto je verovao u to da je vulkan zauvek ugašen, ali nikada ranije nije video crni dim. Zašto bi se dim odjednom pojavio? Odmahnuo je glavom i okrenuo se na drugu stranu. Nije želeo da više razmišlja o tome. Ubrzo je utonuo u san.

Probudio ga je vrisak. Pridigao se u sedeći položaj trljajući oči. Nije ga zanimalo odakle dolazi vrisak, već se bio navikao na njih. Ubrzo začuo se još jedan vrisak, a zatim i sledeći. To mu je već privuklo pažnju, vrisci su obično bili usamljeni, izolovani ispadi. Vratio se do prozora da proveri o čemu je reč. Prizor koji je ugledao bio je zastrašujuć. Ljudi su isprepadani trčali ulicama, saplićući se i gurajući se međusobno. Na sred ulice video je ženu kako se grči po podu poreći se za vazduh. Predpostavio je da je razlog za to činjenica da su se crni oblaci proširili skoro preko celog neba, opasno se spuštajući prema zemlji. Nedaleko niz ulicu nalazila se razorena kuća. Jedan zid bio je u potpunosti srušen  i kroz njega je mogao videti pet stopa širok kamen ispod kog je ležao nesrećni čovek. I zaista, mogao je videti kako Vezuv u daljini izbacuje kamenje i pepeo u vazduh, dok je lava isticala iz njega po zemlji uništavajući sve što mu se našlo na putu. A put je vodio prema Pompeji.

Istrčao je napolje i u naglom naletu straha jurnuo je niz ulicu. Nije znao kuda ide. Znao je samo da mora da trči, da pobegne pa bilo kuda. Rukama je sklanjao isprepadane ljude praveći prostor za sebe da nastavljajući da trči kada je čuo plač bebe. Okrenuo se okolo i video ženu kako stoji u jednom ćošku pribijena uza zid, izgledala je preplašeno. Nije reagovala na plač bebe koju je držala u rukama. Prišao joj je i povukao ju je za ruku pokazujući joj drugom da krene za njim, ali je ona idalje stajala kao skamenjena. Možda čeka nekoga pomislio je i nastavio dalje. Sa neba je krenulo da pada nešto za šta je u prvi mah pomislio da je sneg, kada se setio da je još uvek leto. On zastade hvatajući jednu pahulju i shvati da u stvari pada pepeo. Pogledao je prema nebu. Crni oblaci su sada skroz prekrili nebo i spuštali su se sve niže i niže.

Ponovo je počeo da trči. Prolazio je pored ljudi koji su sve više zastajali boreći se za vazduh. Izgledalo je kao da ih dim guši. Ubrzo je i on morao da uspori. Počeo je da oseća zagušljivost u vazduhu ali je znao da mora da nastavi, što dalje od dima i lave. Dobro je znao da stajanjem podpisuje smrtnu presudu. Osetio je još jedan potres. Pogledao je na levo prema vulkanu koji je još uvek izbacivao kamenje, sada još veće. Video je i lavu kako ističe iz vulkana, ali nije mogao videti dokle je stigla. I dalje je trčao i sada je već bio blizu izlaza iz grada. Skrenuo je nalevo, a onda naglo zastade. Niz ulicu u koju je upravo ušao tekla je lava. Stajao je nekoliko trenutaka zaprepašćen, a onda krenu da trči na suprotnu stranu. Nije znao kuda će ga odvesti put. Nije mu ni bilo bitno jer umor ga je stigao potiskujući svaku nadu da će živ napustiti Pompeju. I bio je u pravu. Posle samo nekoliko stotina metara uhvatio ga je napad kašlja. Zastao je i posle toga nije imao ni snage ni volje da nastavi dalje već je najpre seo, a zatim i legao na pločnik koji je bio iznenađujuće vreo.

Ležao je opružen na leđima gledajući sada crno nebi dok je pepeo padao preko njega. S vremena na vreme mogao je videti usijano kamenje kako preleće nebo kao da cepa crnilo oblaka. A on je samo ležao. Ležao je i čekao da ga prekriju lava i pepeo jer sva nada bila je isčezla iz njega.

Hanibalov put preko Alpa

Nalazio se na najvišoj tački njihovog puta preko Alpa. Ispred sebe, dokle god mu je pogled sezao, video je kolonu u kojoj su izmešani išli konjanici i pešaci, da bi na kraju izgledali samo kao linija koja seče belinu Alpa na dva dela. Tek je boneka borova grana ili poveći kamen prekidao snežni pokrivač razbijajući njegovu belu monotoniju. Iza njega nailazilo je još dvadesetak slonova, identičnih onom na kojem se on nalazio, a zatim se iza njih pomanjala besprekidna gomila pešaka. Pred njima se prostirala, za promenu, zaravan koja je, iako prekrivena dubokim snegom, bila lakša za prelazak. Ipak u daljini je mogao nazreti sužavanje staze sve dok se na kraju nije pretvorila u uzanu stazu s jedne strane oivičenu planinom, dok je sa druge strane pretila provalija. Pomalo ga je zastrašivala pomisao da na slonu pređe tako uzanu stazu. U glavi su mu stalno odzvanjale Hanibalove reči koje je izgovorio posle primedbe da se Alpi ne mogu preći slonovima: "Naćićemo put, ili ćemo ga sami napraviti". Pred polazak plašio se pravljenja puteva, a sada se plašio puta koji su pronašli.

Put je bio mnogo lakši njemu, koji je bio u korpi na slonovim leđima, nego konjanicima ili onima koji su na nogama išli. Ipak, put je i njemu teško pao. Često je morao da silazi sa slona ne bi li ga sproveo preko rizičnih delova. Osim toga imao je promrzline po licu i rukama. Čuo je priče da su izgubili skoro trećinu ljudi, a sa sigurnošću je znao da su izgubili i čak pet slonova. A prešli su tek pola puta! Na početku putovanja bio je ushićen, sa prijateljima je pričao o tome kako će iznenaditi rimljane i poraziti ih. Sada neki od njegovih prijatelja ostali su ležeći na putu iza njih prekriveni snegom i njegovo ushićenje je opadalo. Ipak, vera u poduhvat nikada nije opadala. Od samog početka znao je da će uspeti preći Alpe. Naravno shvatao je da ni to neće doći bez gubitaka, ali je verovao da će Rimljani imati znatno veće gubitke.

Slon na kom se nalazio zastade i premu ga iz misli u koje je bio upao. Činilo se da se napred nešto dešavalo što je zaustavilo kolonu. U daljini video je neko komešanje ljudi ali nije mogao da razazna o čemu se radi. Nije ga mnogo ni zanimalo šta se dešavalo jer uskoro su nastavili sa kretanjem. Staza kojom su išli bila je utabana hiljadama čizama i kopita koji su njome kročili pre njega, da bi je sada dodatno proširili slonovi. Sneg koji je oivičavao stazu bio je visok ljudima do pojasa. Napredovali su veoma sporo. Činilo mu se da je prošla čitava večnost odkako su kročili na zaravan, a još uvek nisu bili na polovini. Uskoro je naišao na, kako je predpostavio, uzrok ranijeg zastoja. S leve strane kolone nalazila su se prevrnuta kola, koja su jedva provirivala iz nanosa snega. Pored kola ležala su i dva tela, promorzla od hladnoće. Nije znao šta se tu desilo. Svi su već bili navikli da ostavljaju tela pored puta, ali kola su se lomila jako retko i uvek se gledalo da se poprave ako mogu. Iako znatiželjan morao je da nastavi dalje.

Polako ali sigurno zaravan se sužavala i prilazili su uskoj stazi koju su morali preći. Pred sam kraj zaravni primetio je da je sneg na jednom delu ispred crven. Kada je prišao, u crvenom krugu, mogao je videti beživotno telo konja. Vrat mu je bio presečen. I to je bila slika na koju su se morali navići na putu. Često su konji bivali povređeni, te da bi im skratili muke morali su ih ubijati. Jahača nije bilo pored njega. Nastavio je dalje, dok su sneg koji ih je okruživao smenjivale strme litice. Staza je bila jedva dovoljno široka da po njoj mogu hodati slonovi. Ni dva čoveka se nisu usuđivala da hodaju uporedo. Sa desne strane, mekani beli pokrivač zamenila je provalija. Od pogleda na sivo belo kamenje, koje kao da mu se smešilo sa dna provalije, vrtelo mu se u glavi. Napred mogao je videti stazu gde zavija, spuštajući se polako naniže samo da bi se posle opet popela na sledeći, manji, vrh. Jedan vrh zamenjivao je drugi i sve dok u daljini, na ivici horizonta, planine nisu konačno posustajale i ustupale mesto ravnijim predelima. To ga je podjednako radovalo i plašilo, jer po prvi put odkako su se upustili u prelazak Alpa mogao je videti odredište, a opet je izgledalo tako daleko i čekalo ih je dosta kilometara pre nego što ostave sneg i planine za sobom.

A povrh svega sada su napredovali sporije nego ikad. Slonovi su još dodatno usporavali kolonu. Ni njima nije bilo svejedno, primetio je, što moraju proći tako uzanom stazom. Posmatrao je koračanje svog slona. Jedva da je pomerao noge unapred, a opet i to mu se činilo prebrzo. Stopala su mu bila preblizu ivice, a pred njima se staza dodatno sužavala. Sada već nije bilo prostora za stopala slona i ivica desnog stopala virila mu je van staze. Tada je primetio kamen koji se odvoji od staze i krenu da se kotrlja nizbrdo povlačeći druge za sobom. Slonova noga koja je stajala na kamenu skliznu niz liticu i slon izgubi ravnotežu. Kada se setio da bi trebalo da skoči sa slona već je bilo prekasno te se i oni pridružiše kotrljajućem kamenju. Ostatak povorke skamenjeno je posmatrao lavinu koja je nastala. Iako su izgledali prestrašeno svi su bili srećni, predpostavljao je, što nisu baš oni bili na njegovom mestu.

Život egipatskog roba

Znoj, koji mu se slivao niz telo, kapao je na vruć pustinjski pesak ostavljajući tamne tragove u njemu. U vazduhu je osećao smrad robova koji su kao i on vukli kamenje. Sunce je bilo na vrhuncu i peklo je, činilo mu se, snažnije nego ikada. Na vruć pustinjski pesak, koji je stvarao opekotine po tabanima, bio je već odavno navikao. Ono što mu je još stvaralo probleme bili su konopci koje je vukao jer ruke su mu bile pune rana od ispucalih žuljeva koji su mu zadavali probleme i posle dvadeset godina vuče konopaca. Iza sebe čuo je pucanj biča po leđima nekog od robova što ga natera da se trgne jer svaki, pa čak i najmanji pucanj biča podsećao ga je na bolove koje je sam pretrpeo od njega. Ožiljci po leđima koje je nosio izmešane sa svežim ranama od biča bili su više nego dovoljan podsetnik da treba da se pokori. Ipak umor bi ga često savladao, a svaki put kada bi posustao dobijao je nov udarac.

U daljini mogao je da vidi piramidu kako se odbija beli sjaj mermera pod suncem. Bila je skoro gotova. Ostalo je još oko mesec dana rada na njoj pre nego što bi mermerni sloj bio završen, a ljudi su joj se već divili kao čudu nad čudima, jer je to bila najveća piramida do tada sagrađena. Slušao je ljude u prolazu kako veličaju piramidu, kako veličaju Kufua, ponekad ga čak i poistovećujući i sa samim Amonom. Slušao je ljude kako pričaju da je piramida simbol moći Egipta i da je Kufu najmoćniji od svih vladara. Za njega piramida je bila simbol ugnjetavanja i svaki put kada bi je ugledao osećao je samo neizmernu setu, proklinjući sudbinu što ga je odredila da se rodi kao rob. Kada je slušao ljude kako veličaju Kufua i piramidu nije mogao a da ne oseti prezir prema njima.

Od petnaeste godine radio je na piramidi zajedno sa još sto hiljada ljudi, uglavnom robova. Devet meseci provodio je orući njive, da bi za vreme poplava koje su trajale tri meseca vukao kamenje. Radio je na piramidi od samog početka zarađujući ništa drugo osim rana i ožiljaka koje su ga stalno podsećale da je ništa drugo do običan rob ubijajući mu sve nade i snove. Piramidu je prezirao i zbog činjenice da je izgubio mnoge prijatelje sa kojima je odrastao dok su gradili tajsimbol okrutnosti. I zaista, svaki dan je gledao kako gomile ljudi pada po pesku pod udarcima biča, umorni i izgladneli. Svakoga dana mogao je videti faraonove ljude kako odnose beživotna tela od piramide. Nije znao kuda su ih nosili a nije ni želeo da sazna.

Hodao je dalje pokušavajući da skrene misli sa piramide, sa bičeva i umora. Snaga je pretila da ga izda ali znao je da mora da nastavi. Imao je i previše podsetnika na to šta će mu se desiti ukoliko uspori ili padne, a ubrzo stiže i još jedan. Rob koji je bio ispred njega posusta i pade na kolena tražeći pauzu i malo vode, jer žeđ je bila ogromna među svima njima. Tada shvati da ispred njega stoji tek jedan dečačić star odprilike kao i on što je bio kada je krenuo sa radom na piramidi. Na leđima nije imao još nijedan ožiljak niti svežu ranu od biča. Verovatno prvi put radi na piramidi, pomisli, žaleći njegovu nadu da će mu biti dat odmor ili voda. Umesto toga dečak bi ošinut bičem koji napravi ogromnu crvenu liniju od desnog ramena pa sve do levog kuka. Zvuk udarca bičem propratio je bolni jauk dečaka koji mu je zaparao uši. Dečak je još uvek glečao na pesku pognute glave dok je šake zarivao u pesak stiskajući pesnice. Krv koja mu se slivala iz rane bojila je u crveno lanenu tkaninu koju je nosio oko struka. Čuo ga je kako jeca i požele da uradi nešto. Nije znao šta da uradi, nije znao da li će pomoći. Znao je samo da nešto mora da uradi, ali ga je ta činjenica plašila.

Faraonov sluga, zadužen za rad i red, ponovo diže bič.  Tada, i sam šačuđen svojim postupkom, pusti konopce, stade između dečaka i biča i uhvati ruku koja ga je držala. Kao odgovor dobio je podrugljiv smeh izmešan sa uzvicima čuđenja koje je čuo iza sebe od strane drugih robova. Zatim oseti kako ga faraonov sluga odguruje nogom i on pade leđima na pesak. Odmah zatim ga je čuo kako poziva još dvojicu ljudi koji ga uzeše za nadlaktice i postaviše između sebe. Čuo je pucanj biča, a zatim i njemu dobro poznat bol koji mu prođe kroz celo telo. Usledio je još jedan udarac koji je dočekao stisnutih zuba ne želeći da pusti nikakav krik. Usledio je još jedan udarac, a za njim i još jedan. Malopre belo, laneno platno koje je imao oko struka sada je bilo skroz crveno od krvi koja mu je lila iz sada već mnogobrojnih rana po leđima. Gledao je kako krv, spuštajući se niz platno, kapa po pesku bojeći i njega u crveno.

Iako u ogromnim bolovima i dalje je ćutao, ne ispuštajući nikakav zvuk. Nije želeo da im pokaze bilo kakve znake bola. Ustvari bolove više skoro nije ni osećao, bol je bio zamenjen osećajem olakašanja jer znao je da se tu sve završava. Znao je da će uskoro odputovati u zagrobni život gde, nadao se, neće više biti rob.

Maratonska trka

Stajao je na vrhu brda gledajući iskrcavanje persijske vojske na livadu koja se zelenila pred njim. Zatim pogleda oko sebe gde su zajedno sa njim stajali njegovi saborci. Svi su već bili raspoređeni na svoja mesta i njemu je zapala čast da bude u prvom redu falange. Svi su stajali mirno na svojim mestima čekajući komandu da obore koplja. I sa leve i sa desne strane mogao je da vidi ostatak Grčke vojske gde, kao i oni, očekuju dolazak neprijatelja. Iza njega nalazio se preko četrdeset kilometara dug put za Atinu koji su branili od neprijatelja. Kada su se iskrcali Persijanci krenuše preko polja. U njihovim redovima nije mogao da vidi nikakvu određenu formaciju već mu je izgledalo kao da svaki vojnik maršira sam za sebe, mada nije bio siguran da li je to zbog močvarnog terena ili zbog nedostatka discipline u njihovoj vojsci. Bilo kako bilo, to mu je ulilo dodatnu dozu samopouzdanja. Persijska vojska napredovala je sporo i činilo mu se da su ih močvarni delovi polja poprilično izmorili što bi, nadao se, trebalo da neutrališe brojčanu prednost koju su Persijanci imali na svojoj strani. Persijanci su prilazili polako ali sigurno i on začu naredbu da spuste koplja i da na taj način upotpune formaciju falange. Neprijatelj je sada već bio blizu domašaja koplja i poslednje što je uspeo da opazi pre nego što je morao da se suoči sa prvim protivnikom bilo je kako se vojnici sa leve i desne strane brda pomeraju formirajući zajedno sa njima na brdu polukrug oko persijske vojske što je značilo da im je plan uspeo.

Prvi Persijanac jurišao je ka njemu vitlajući mačem iznad glave i vičući nešto njemu nerazumljivo. Nije dao da ga to omete, sačekao ga je da mu priđe dovoljno a onda gurnu koplje napred i ono završi u grlu prvog protivnika preko čijeg lica pređe bolna grimasa. On brzo cimnu koplje nazad oslobodivši ga i uperi ga ka sledećem protivniku. Ovaj put nije čekao da protivnik priđe njemu već on iskorači korak napred poguran štitom svog saborca koji je stajao iza njega. Odmah je zamahnuo kopljem ponovo ciljajući grkaljan, ali ovog puta vrh koplja se odbi od štita. To je iskoristio da iskorači za još jedan korak napred praćen saborcima iza leđa i ponovo zamahnu kopljem koje ovog puta pogodi desno rame protivnika. Neprijatelj mu pade pod noge ranjen, ali nije se trudio da ga dokrajči već ga samo preskoči jureći na sledećeg.

Sada je već bio poprilično ispred linije ostalih saboraca neprimećujući da ljudi iz njegove linije više ne mogu da ga prate te da je ostao sam okružen Persijancima. Dok je jurišao kopljem na onoga ispred sebe sa leve strane opazi mač gde juri ga njemu i u zadnjem trenutku podiže štit. Zatim je odgurnuo protivnika štitom koji u padu obori i Persijanca koji je stajao iza njega i potom, opijen adrenalinom i snažnim naletom hrabrosti usled dosadašnjeg uspeha, jurnu na njihovo mesto probadajući obojicu kopljem. Sada je gledao u trojicu protivnika ispred sebe koji jurnuše prema njemu gotovo istovremeno i on uz Aresovu pomoć odgurnu dvojicu štitiom dok je trećeg probadao kopljem kroz oklop na grudima. Desnom rukom pokušavao je da izvuče koplje iz tela protivnika dok se branio štitom kada oseti udarac mačem po leđima. Udarac mu je probio oklop i napravio ranu na leđima te on pusti koplje, izvuče mač iz korica i iz okreta preseče grkljan protivniku koji pade na kolena ispuštajući krvavi mač u prašinu koja se natapala njegovom krvlju i krvlju protivnika. Nije imao vremena ni da se okrene kada zadobi nove udarce, prvi mu je pogodio štit dok mu je drugi gotovo do koske isekao nadlakticu leve ruke te on uz krik ispusti štit mašući mačem ka protivniku ali pogodi samo štit.

Nastavio je da juriša mačem na protivnika dok mu je druga ruka gotovo beskorisno visila pored boka. Uspeo je da rani još jednog protinika pomahnitalim udarcima pre nego što je video kako mač juri ka njemu. Refleksno krenu da diže ruku sa štitom ka gore ali ruka nije slušala i štita više nije bilo tako da mač raseče njegov grudni oklop niz koji poče da se sliva krv. Zamahnuo je mačem još jednom ali promaši sve, zatetura se napred i pade na kolena. Osvrnuo se oko sebe čekajući završni udarac ali niko ga više nije napadao. Persijanci su ga sada samo posmatrali, stojeći na po korak ili dva od njega, kao da iščekuju njegov sledeći potez. Kada se okrenuo iza sebe uspeo je da vidi Atinjane gde napreduju potiskajući persijance nazad prema njihovim brodovima. On tada diže mač visoko iznad glavi i viknu: "Ares je jači!"

Nakon toga pade na zemlju ispuštajući mač iz ruke dok su se ostaci trave zajedno sa zemljom bojili u tamno crvenu boju.