Hanibal protiv Rimljana

Rimska konjica se raspala jako brzo, ostavljajući obe strane rimske pesadije otvorenim za napade. Ispostavilo se da Rimljani nisu jedini koji se plaše slonova, njihovi konji su takođe panično bežali kada bi mi se neki od slonova primakao. To im je omogućilo proboj po bokovima sa izuzetno malim gubitcima. Za trenutak je zastao da pogleda nalevo gde je grupa konjanika iz njegove jedinice sustizala rimljane koji su pokušavali pobeći preko reke. Sa druge strane reke, daleko napred, gledao je konje kako trče izbezumljeni od straha. Tek poneki je nosio čoveka na leđima, većina je jahače zbacila sa leđa još na bojnom polju ostavljajući ih kao poklon njima. Zatim obode konja i krenu napred preko tela palih boraca, njihovih mačeva, štitova i šlemova koji su ležali razbacani po crvenom snegu. Kretao se prema, sada nečuvanom, boku glavnog dela rimske vojske. Na suprotnoj strani je rimska konjica takođe bila uništena i bok glavnog dela upravo napadnut. Takođe napali su ih i sa leđa. Jedna jedinica bila je sakrivena u šumi i sada je jurišala ka Rimljanima.

Za trenutak je crveni sneg bio zamenjen belim, gde se  tek ponegde mogao videti mač ili štit gde leži bačen u beg, da bi ubrzo opet došli do crvenila. Slonovi jurnuše među lako oklopljenu galsku pešadiju koja je čuvala bok rimske vojske. Konjica ih je pratila u stopu. Trčao je kroz Gale obarajući ih, bez da je iko od njih pružio bilo kakav otpor. Izvukao je mač i nedugo zatim je pao prvi, a odmah potom i drugi Gal. Zatim je posekao trećeg i četvrtog kada ga telo jednog neprijatelja, kojeg je slon odbacio kljovom, umalo neobori sa konja. Uverio se da je neprijatelj mrtav i nastavi dalje posecajući petog neprijatelja bez ikakvih problema. Nakon toga izbi na deo gde nije bilo Gala što mu dozvoli da malo bolje posmatra slonove u akciji, u čemu je uvek uživao. Gledao je kako odbacuju ljude kljovama čas u levo, čas u desno,. Neke, koji su stajali skamenjeni od straha, su čak i pregazili. Za svo to vreme iz korpe na slonovim leđima su padale strele svuda okolo, pogađajući uglavnom one koji su im izgledali dovoljno pribrani da mogu napasti slonove. Ono malo što je ostajalo iza slonova su oni čistili, što nije bio težak posao.

Ugledao je napred nekog Gala koji je ostao bez kacige tako da je mogao bez problema da mu vidi lice. Bio je to čovek u tridesetim godinama, guste duge crne kose i ozboljnog izraza lica punog ožiljaka iz mnogih ratova. Po njegovim pokretima u borbi moglo se videti da je bio snažan i u punoj formi. Ali kada shvati da pored njega stoji slon njegovo lice se promeni. Oči koje su do malopre bile namrgođene, pune besa i želje za krvlju protivnika sada su bile pune straha. Ispustio je i mač. Nije probao ni da pobegne, samo je stajao skamenjen, otvorenih usta. Nije to bio isti čovek koji je malopre stajao na njegovom mestu. Ne! Čovek koji je do pre neki sekund stajao tu nije se plašio ničega već je svojim neprijateljima uterivao strah u kosti. Sada je na njegovom mestu bio čovek koga se ni goloruki dečačić ne bi uplašio. Najednom je izgledao niži, pogrbljeniji i lice koje je bilo mrko i naborano sada je poprimilo neku čudnu grimasu koja bi u normalnim okolnistima izazivala smeh. Čak i kada je slon prošao pored njega ne povredivši ga, idalje nije uspevao da se pribere. Mač mu je još uvek ležao pored nogu, dok mu je štit mlitavo visio u levoj ruci. Na licu mu se još uvek ocrtavao strah dok je pogledom pratio slona. Njega nije ni primetio kako mu prilazi na konju sa mačem uperenim prema njemu. Krv krenu da prska svuda okolo kada mu je presekao grkljan u trku. Bila je to laka meta. Okrenuo se da vidi telo kako pada. Lice mu je još uvek bilo deformisano strahom dok je ležao u lokvi sopstvene krvi koja je topila sneg oko njega.

Ponovo se okrenu napred gde vide da se formacija Rimljana potpuno raspala. Svaki Rimljanin i svaki Gal su trenutno vodili bitku sami za sebe. Bila je to bitka da izvuku živu glavu. Najveći deo njih odlučio je da je bežanje najbolji način da izvuku živu glavu. Kako je neprijateljska vojska već tad bila gotovo sravnjena sa zemljom odlučio je da se pozabavi dezerterima. Ugledao je grupicu od jedno desetak ljudi kako trče prema reci te on usmeri konja prema njima. Dok ih je jurio, prolazio je pored mačeva, štitova, pa čak i pored delova oklopa koje su odbacivali ne bili što brže trčali. Bilo je tu i rimskih i galskih mačeva i velikih, pravougaonih, rimskih štitova, kao i onih manjih, okruglih, galskih. Bilo je tu i kaciga, iskidanih delova verižnjača i još mnogo raznoraznih delova oklopa. Iza sebe mogao je videti još desetak Kartaginjana koji su jurili ostale koji su pokušavali da pobegnu.

Vrlo brzo je pristigao prvog dezertera kome zabode mač u leđa. Po gustoj riđoj kosi koju je imao predpostavio je da se radi o jednom od Gala. Drugog je pristigao i posekao taman pri ulazu u jedan šumarak. Iako je naizgled bio veoma proređen, lako se moglo desiti da mu neki dezerter promakne. Devet ih je prebrojao na ulazu u šumarak. Prvi od devetorice pao je odma na početku od brzog udarca mačem po temenu. Drugi mu je umalo umakao, u zadnjem trenutku ga je video gde se sakriva iza drveta. Stigao je do drveta i okrenu se prema njemu gledajući ga sa visine. Stajao je leđima pribijen uz drvo još uvek vidno uplašen, verovatno od slonova. Nije imao ni mač ni štit, a i kaciga mu je falila. Prepoznao je da je Rimljanin po teškom oklopu koji je nosio, kome su doduše falili neki delovi. Jakim udarcem mača po vratu ga je skoro obezglavio.

Preostali vojnici već su prolazili poslednje borove i izlazili su na čistinu. Podbo je konja u slabine i jurnuo dalje. Izašavši na čistinu izbrojao je samo petoricu neprijateljskih vojnika, od kojih je jedan već uveliko bio prešao reku. Za trenutak je zastao okrećući se nazad prema šumarku. Tu je stajao jahač, Kartaginjanin. Klimnuo je glavom dajući mu signal da će on rešiti ne koji su ostali u šumi, pa stoga on nastavi juriš ka reci. Dvojicu je stigao lako i oni ostaše ležeći u snegu iza njega. Dvojica preostalih su bili nadomak reke, dok je treći, poslednji, već bio van vidika. Bio je razočaran što njega neće stići, ali ipak pojuri preostalu dvojicu. Stigao ih je na sredini reke i prvog odma poseče. Pao je uz tup zvuk udaraca o led. Drugi je još uvek u ruci imao mač. Bio je to prvi protivnik koji je pružio veći otpor i on bi zatečen time. Mahao je mačem ispred sebe pogodivši jednim udarcem konja po grudima zbacivši ga u nanos snega.

Kopita se uz jak tup zvuk spustiše na led probivši ga. Konj glasno zanjišta propavši u ledenu vodu zajedno sa Rimljaninom koji brzo potonu ispod površine pod težinom oklopa. Konj je panično pokušavao da se izvuče iz vode lomeći led oko sebe. On se okrenu pokušavajući da se izvuče iz smeta i udalji od rupe, ali bi prekasno. Led puče i on propade. Osetio je oštar bol u grudima dok je hladnoća probijala u njega. Glava mu je već bila pod vodom i sve je dublje tonuo, bezuspešno pokušavajući da ugrabi ruku palog borca koji je napola visio u vodi. Tonuo je dublje u tamu, dok ga je hladnoća celog obuzimala. U grudima je oseća bol gori od probadanja stotinu mačeva. Na kraju ispusti vazduh i gledao je kako balončići lebde gore prema svetolosti dok je gubio svest.