Odkako su ujutru krenuli iz logora, pa celo vreme marša, razmišljao je isključivo o Spartancima. Iako je čuo da su od četrdeset hiljada vojnika, samo pet hiljada lakedemonci nije mogao da se odupre strahu koji je osećao. Činilo mu se da napreduju jako sporo i da su već odavno trebali sresti neprijatelja. Negde u dubini, iako je znao da je to nemoguće, nadao se da su se Grci povukli sa bojnog polja. A onda i tu, poslednju, nadu razbi bat koraka koji se čuo u daljini ispred njih.
Najpre je ugledao vrhove kopalja kako izvuruju na suprotnom kraju doline. Bat koraka je sada bio jači i izgledalo je kao da svi koračaju kao jedan. Uskoro je mogao videti i vrhove kaciga, a onda, na kraju, i cele vojnike. Još uvek nije mogao da razazna ko od Grka stoji u prvim redovima. Dok su se približavali jedni drugima najpre je primetio crvene plaštove koje su nosili i on zastade zaprepašćen mogućnošću da se ispred njih nalaze Spartanci. Ipak, nekako je uspeo skupiti hrabrost i krenuti napred. Kretao se jako sporo, ali ipak se kretao. Usput je posmatrao lica svojih saboraca koji su prolazili pored njega. Bilo je tu raznih faca, svaka drugačija na svoj način, ali ipak su sve imale nešto zajedničko: strah. Neki su ga sakrivali bolje, neki lošije, ali on je bio tu. Vratio je pogled na Grke koji su sada stajali. Dok su prilazili, Grci su formirali svoju falangu. Najpre prvi red spusti koplja. Svi kao jedan. Pratio ih je drugi red koji je postavio koplja iznad ramena ljudi koji su stajali ispred njih. Nijedno koplje nije kasnilo sa spuštanjem. Na kraju, ponovo sinhronizovano, postaviše štitove prema njima. Kada je video štitove ponovo se ukopao. Na štitovima je stajala oznaka lambda. "Spartanci!" uzviknuo je, iako nije znao kome on to javlja.
Dok su ostali Persijanci prolazili pored njega on je i dalje stajao, sleđen od straha. Samo je stajao gledajući ispred gde su se dve borbene linije upravo sudarale. Posmatrao je kako njegovi saborci ničice padaju ispred Spartanaca ne pružajući skoro nikakav otpor. Spartanci su obarali jednog po jednog protivnika. Pirbližavali su mu se, polako ali sigurno. Hteo je da krene nazad, da pobegne što dalje odatle, ali noge ga nisu slušale. Nastavio je da posmatra kako se Persijanci, iako barem duplo brojniji, povlače pred neprijateljem. Već su skoro došli do tačke na kojoj je stajao a da nisu izgubili skoro nijednog vojnika.
Uskoro su ga samo dva čoveka delila od najbližeg Spartanca. Prvi od njih pao je veoma brzo. Tek što je uspeo da podigne mač, a koplje mu je već probilo grlo. Drugi je, za promenu, pokazivao manju količinu straha te jurnu na neprijatelja uspešno zaobilazeći koplje. Međutim neprijatelj ga je spretno dočekao i štitom oborio na zemlju pre nego što je uopšte uspeo da zamahne mačem. Nije čak ni probao da ga dokrajči već je samo prešao preko njega ostavljajući ga iza sebe ostalim Spartancima. On je bio sledeći na redu. krenuo je da korača unazad, sklanjajući se od Spartanca iza jednog od saboraca, koji se, zatečen i uplašen, brzo nađe na zemlji opet ostavljajući njega samog da se bori.
Digao je mač u vazduh sa željom da krene prema neprijatelju, ali ga ispusti kada u očima protivnika vide istu onu samouverenost i hrabrost koju su imali onih tri stotine Spartanaca koji su ga ranili u Termopilima. A sada ih je bilo još i više, dok je sa druge strane pozamašan broj Persijanaca otišao nazad u Persiju sa Kserksom. Bacio je i štit, okrenuvši se da potrči. Hteo je da pobegne, bilo gde samo što dalje od Sparte i Grka, ali u tome ga spreči koplje koje mu probode grudi. Osetio je razoran bol dok je protivnik izvlačio koplje iz njega puštajući ga da padne na zemlju. Osetio je stopala kako prelaze preko njega, zadajući mi tolike bolove da je poželeo da vrišti. Hteo je da vrišti na sav glas, ali nije mogao da izusti ni jedan jedini zvuk. Usta su mu se polako punila krvlju i uskoro je izgubio svest.
Нема коментара:
Постави коментар