Igra sudbine - II deo

ežao je pribijen uz zemlju dok mu je srce uspaničeno tuklo. Između vlasi trave video je dva konja kako galopiraju niz put dok su se prekinute uzde vijorile za njima. Kočijaš je ležao na zemlji, u lokvi krvi koja je se sve više i više širila natapajući suvu zemlju i bojeći je u bordo. Za to vreme dvojica razbojnika strgoše platno sa kola otkrivajući 2 ili 3 drvena sanduka i nekoliko džakova koji su se nalazili ispod. Bilo je tu još nekoliko stvari među sanducima, ali iz tog položaja nije mogao bolje da osmotri, a nije se usuđivao da pomoli glavu imalo iznad trave.

Jedan od razbojnika izvuče iz kola nešto što mu se na prvi pogled učini da je prazan džak, međutim kada raširiše to, on shvati da se radi o koži vuka. Nije to bila koža nekoga običnog vuka, već je bila od najvećeg vuka koji je ikada šetao tim predelima. Krzno se srebrno presijavalo na suncu dok ga je razbojnik zadovoljno zagledao sa svih strana, da bi ga na kraju prebacio preko ramena, uzeo jedan džak iz kola i krenuo za drugim čovekom koji je već išao ka šumi sa sandukom u rukama.

Uskoro on bi ostavljen na livadi sasvim sam sa svojim strahom. Razum mu je govorio da iskoristi priliku, da beži. Sve u njemu mu je govorilo da beži koliko god ga noge nose, ali ipak nešto mu nije davalo mira. Kočijaš je izgledao kao sasvim običan čovek, ni po čemu se nije izdvajao, niti je bio iz imućnijeg sloja društva. Šta je onda moglo privući lopove? Koža vuka? Koliko god lepa ili retka ona bila nije mogao da poveruje da bi neko tek tako ubio čoveka zbog kože. Zlato? Nemoguće. Kočijaš nije mogao imati više od par zlatnika, a da su u džakovima i sanducima bili zlatnici bilo bi čuvara. Da li je bio samo nasumični napad? Možda i jeste, ali njemu nije tako izgledalo. Razbojnici su očigledno čekali u zasedi, da su napadali nasumično napali bi ranije dvojicu vojnika i uzeli njihove vrećice sa novcem.

On ustade i krenu prema kolima. "Ideš u pogrešnom pravcu" govorio je sebi, hteo je da se okrene i da potrči, da trči koliko god bi ga noge nosile i da ne stane dokle god bi imao snage, ali nešto mu nije dalo. Prosto je morao znati šta su sanduci i džakovi sakrivali u sebi. Prišao je najpre kočijašu i drhtavim rukama ga uhvati i okrenu na leđa, bio je mrtav. Iako je znao i ranije, morao je da proveri, da proba da mu pomogne. Zatim ga radoznalost povuče i on krenu da pretura po njegovoj odeći da bi na kraju shvatio da je bio u pravu, imao je svega jedan jedini srebrnjak kod sebe. Pomalo trapavo, spustio je drhtave prste na kapke i povuče ih na dole prekrivajući mu oči.

Konačno, okrenu se kolima. U njima su se nalazila još četiri džaka i dva sanduka. Prešao je rukom preko prvog sanduka, bio je to skupocen sanduk, odlične izrade i prelepo izrezbaren, ali šta je krio u sebi? Zlato nikada nisu prevozili u takvim sanducima. Probao je da ga otvori, bezuspešno. Poklopac je bio prikovan. Onda dohvati je jedan od džakova i privuče ga prema sebi, bio je vraški težak, ali uspeo je. Krenuo je da odvezuje kanap privezan oko njega kada začu korake iza sebe. Predugo je ostao.

Iza njega stajao je čovek ogrnut u crni ogrtač, samo jedan. Crna kapuljača još uvek mu je bila nabijena preko glave otkrivajući samo iskrivljeni poluosmeh i dubok ožiljak na bradi. Želeo je da ustukne, ali već je bio leđima pribijen uz kola. Bezuspešno je pokušavao da se ispenje na kola odgurujući se nogama o zemlju dok mu je strah narastao, a srce pretilo da iskoči napolje. Disanje mu je u potpunosti stalo dok je razbojnik, izboranom rukom izvlačio ispod ogrtača nož. Bacio je jedan brz pogled na krvlju umazanu oštricu, zatim čvrsto zatvori oči, šutnu ga u cevanicu i krenu da trči.

Nije znao kuda trči. Nije ga ni interesovalo. Samo je želeo da pobegne, da pobegne bilo kuda, samo što dalje odatle. Proklinjao je sebe i svoju radoznalost, zbog koje nije ranije pobegao, proklinjao je i što se nije setio da uzme kočijašev nož. Iako je još uvek bio dečačić, brat ga je učio kako se koristi i ne bi bio baš toliko bespomoćan. Na to mu navreše sećanja svih lekcija o mačevanju koje je naučio, prisećao se zatim svih smicalica koje mu je brat priređivao i svih nevolja iz kojih ga je vadio. Prisećao se pogleda njegove sestrice njenim krupnim, braon očima, kada bi ga molila da joj uradi nešto što on nije želeo. Setio se i oca i majke i onda mu suze navreše na oči i tek tada shvati da još uvek drži zatvorene oči. Kada ih otvori ispred sebe vide tamnu i ogromnu siluetu drveta. Pre nego što je shvatio šta se dešava našao se na zemlji sa ogromnim bolom u glavi. Iznad njega stajao je čovek u crnom, bez kapuljače. Imao je isti iskrivljeni osmeh, ali bez ožiljka na bradi. Puzao je unazad, pokušavajući da se sakrije u senku onkog drveta, bezuspešno. Poslednje što je video bio je bljesak srebrne oštrice na zraku svetlosti koji je probijao kroz krošnju.