Propast Pompeje

Kretao se prema kući kada je osetio još jedan potres. Jedan žena ispred njega čučnula je i pokrila ruke glavom. Bilo je još ljudi u Pompeji koji su strahovali poput nje. Neki, retki, su se čak iselili iz Pompeje. Međutim on je bio u onoj, značajno većoj, grupi koja je tvrdila da Vezuv više nije aktivan. Na ulaznim vratim osetio je još jedan potres. Ni na njega se nije obazreo. Umesto toga nalaktio se na prozor posmatrajući kako poneko panično protrči ulicom. Nije razumeo strah tih ljudi. Godinama unazad, još pre nego što se on rodio, znalo se da je Vezuv ugašen. I ranije su se isto dešavali zemljotresi ali nikada nije proradio. Ipak poneki su se još uvek plašili. U daljini mogao je videti Vezuv gde već drugi dan izbacuje crni dim. Čak ni to nije bilo dovoljno da bi ga uplašilo iako se dim polako ali sigurno približavao gradu.

Odmakao se od prozora i legao na krevet. Uhvatio je sebe kako razmišlja o Vezuvu. Dim koji je izlazio iz njega mu je stvarao misli crne poput njega samog. Znao je i čvrsto je verovao u to da je vulkan zauvek ugašen, ali nikada ranije nije video crni dim. Zašto bi se dim odjednom pojavio? Odmahnuo je glavom i okrenuo se na drugu stranu. Nije želeo da više razmišlja o tome. Ubrzo je utonuo u san.

Probudio ga je vrisak. Pridigao se u sedeći položaj trljajući oči. Nije ga zanimalo odakle dolazi vrisak, već se bio navikao na njih. Ubrzo začuo se još jedan vrisak, a zatim i sledeći. To mu je već privuklo pažnju, vrisci su obično bili usamljeni, izolovani ispadi. Vratio se do prozora da proveri o čemu je reč. Prizor koji je ugledao bio je zastrašujuć. Ljudi su isprepadani trčali ulicama, saplićući se i gurajući se međusobno. Na sred ulice video je ženu kako se grči po podu poreći se za vazduh. Predpostavio je da je razlog za to činjenica da su se crni oblaci proširili skoro preko celog neba, opasno se spuštajući prema zemlji. Nedaleko niz ulicu nalazila se razorena kuća. Jedan zid bio je u potpunosti srušen  i kroz njega je mogao videti pet stopa širok kamen ispod kog je ležao nesrećni čovek. I zaista, mogao je videti kako Vezuv u daljini izbacuje kamenje i pepeo u vazduh, dok je lava isticala iz njega po zemlji uništavajući sve što mu se našlo na putu. A put je vodio prema Pompeji.

Istrčao je napolje i u naglom naletu straha jurnuo je niz ulicu. Nije znao kuda ide. Znao je samo da mora da trči, da pobegne pa bilo kuda. Rukama je sklanjao isprepadane ljude praveći prostor za sebe da nastavljajući da trči kada je čuo plač bebe. Okrenuo se okolo i video ženu kako stoji u jednom ćošku pribijena uza zid, izgledala je preplašeno. Nije reagovala na plač bebe koju je držala u rukama. Prišao joj je i povukao ju je za ruku pokazujući joj drugom da krene za njim, ali je ona idalje stajala kao skamenjena. Možda čeka nekoga pomislio je i nastavio dalje. Sa neba je krenulo da pada nešto za šta je u prvi mah pomislio da je sneg, kada se setio da je još uvek leto. On zastade hvatajući jednu pahulju i shvati da u stvari pada pepeo. Pogledao je prema nebu. Crni oblaci su sada skroz prekrili nebo i spuštali su se sve niže i niže.

Ponovo je počeo da trči. Prolazio je pored ljudi koji su sve više zastajali boreći se za vazduh. Izgledalo je kao da ih dim guši. Ubrzo je i on morao da uspori. Počeo je da oseća zagušljivost u vazduhu ali je znao da mora da nastavi, što dalje od dima i lave. Dobro je znao da stajanjem podpisuje smrtnu presudu. Osetio je još jedan potres. Pogledao je na levo prema vulkanu koji je još uvek izbacivao kamenje, sada još veće. Video je i lavu kako ističe iz vulkana, ali nije mogao videti dokle je stigla. I dalje je trčao i sada je već bio blizu izlaza iz grada. Skrenuo je nalevo, a onda naglo zastade. Niz ulicu u koju je upravo ušao tekla je lava. Stajao je nekoliko trenutaka zaprepašćen, a onda krenu da trči na suprotnu stranu. Nije znao kuda će ga odvesti put. Nije mu ni bilo bitno jer umor ga je stigao potiskujući svaku nadu da će živ napustiti Pompeju. I bio je u pravu. Posle samo nekoliko stotina metara uhvatio ga je napad kašlja. Zastao je i posle toga nije imao ni snage ni volje da nastavi dalje već je najpre seo, a zatim i legao na pločnik koji je bio iznenađujuće vreo.

Ležao je opružen na leđima gledajući sada crno nebi dok je pepeo padao preko njega. S vremena na vreme mogao je videti usijano kamenje kako preleće nebo kao da cepa crnilo oblaka. A on je samo ležao. Ležao je i čekao da ga prekriju lava i pepeo jer sva nada bila je isčezla iz njega.