Ikarov let

Ikar je stajao pored obale bacajući kamenje u vodu. Smrtno se dosađivao na tom ostrvu, a nikako nije mogao da ode s njega. Svim brodovima koji su kretali sa ostrva bilo je naređeno da ne primaju njega i Dedala, njegovog oca, kako se ne bi pročulo za tajne lavirinta koji je Dedal napravio. Često je dane provodio na obali maštajući o danu kada će njegov otac završiti krila za njih dvojicu da mogu da odu sa ostrva. U početku činilo mu se da izgradnja krila traje previše dugo. Iz dana u dan posmatrao je oca kako ušiva krila koncem ili ih lepi voskom i stalno mu se činilo da ni malo ne odmiče od početka, tako da je ubrzo odustao od posmatranja i nastavio da dane provodi na obali čekajući da krila budu gotova. Čak je uskoro prestao i da se raspituje kada će biti gotova, ali je ipak njegovo nestrpljenje raslo iz dana u dan. On na kraju stade sa bacanjem kamenčića u vodu, leže na pesak i zaspa.

Probudio ga je glas njegovog oca. Još uvek sanjiv on otvori jedno oko i vide oca kako stoji iznad njega sa po jednim parom krila u svakoj ruci. Ikar brzo otvori i drugo oko, pogleda, a onda ih protrlja kao da ne veruje. Kada se uverio da su krila zaista gotova on poskoči od sreće. Konačno su mogli da napuste ostrvo! Ali pre toga morao je da proba krila te mu ih otac pričvrsti na leđa i on uhvati ivice rukama. Mahao je rukama napred nazad isprva sporo, da se uveri da krila prate pokrete, a zatim krenu da maše sve brže i brže tako da se pesak uskovitla ispred njega. On potrča mašući krilima što je brže mogao i uskoro više nije mogao da dodirne zemlju. Pogledao je ka dole i vide da je tek koji metar iznad zemlje ali osećaj je bio neverovatan. Osećao se slobodno, kao da sada može da ode bilo gde, kao da može da uradi bilo šta, kao da mu je samo nebo granica. Zatim se diže još više u vis tako da je mogao da vidi skoro celo ostrvo ispod sebe, koje je sada izgledalo tako malo. Video je šume i kuće i puteve i talase gde udaraju o stene na obali, ali sve bi nekako drugačije. Potražio je oca i krenu da se spuštsa ka njemu. Približio se zemlji, usporio, spustio je noge i zatim dodirnu stopalom tlo, prvo samo jednom, pa onda još jednom i na kraju se nađe u trku da bi se na kraju sapleo i završio sa glavom u pesku. Ali nije mario zbog toga jer osećaj letenja, osećaj strujanja vazduha oko njega bio je neverovatan.

Pre nego što su krenuli u svoj beg sa ostrva otac ga upozori: "Preko vode ne smeš leteti previše nisko jer će talasi isprati vosak. Takođe ne smeš leteti previsoko pošto sunce topi vosak i krila će se raspasti."

Sa tim rečima obojica poleteše preko mora i odpočeše svoje putovanje ka Siciliji. Ikar je prvo posmatrao more. Bio je fasciniran pogledom i snagom talasa koji su meškoljili po vodi praćeni hukom koji se dizao do njih. S vremena na vreme videli bi talase gde ljuljaju neki brod tamo-amo. U početku bili su to uglavnom samo ribarski brodići koji kasnije ustupiše mesta velelepnim galijama. Ubrzo naiđoše do prvog ostrva i dok su preletali preko njega učini mu se mnogo lepšim i zelenijim od onog na kojem su bili zatočeni. Ono ga podseti na Siciliju. Neko vreme proveo je razmišljajući o stvarima koje ga čekaju tamo i zamišljajući lepote tog ostrva o kojem je čuo tek poneku priču. U svim tim maštarijama o budućem životu nije ni primetio da su preleteli još dva ostrva.

Kasnije, pažnju mu zaokupiraše mali beli oblaci koji su krstarili nebom iznad njih. Prisetio se kako je kao mali dečačić stalno ležao na leđima pitajući se oće li ikada porasti dovoljno visoko da može da dodirne nebo. Kasnije je pokušavao da skokovima dohvati nebo, ali bez uspeha. Kako je odrastao pomirio se sa činjenicom da nikada neće dodirnuti nebo i nije više previše pažnje obraćao na njega sve do sada. Setio se svih tih maštanja iz detinjstva, a istovremeno zaboravi očevo upozorenje i polete uvis ka ostvarenju dečačkog sna. Jurio je sve brže i brže pitajući se hoće li sresti nekog od bogova tamo gore. Bio je opčinjen činjenicom da bi mogao ostvariti dečački san da nije čuo oca kako ga upozorava da se vrati nazad. Takođe nije primetio da je počeo da gubi perje iz krila sve dok ne bi prekasno. Krenuo je da gubi visinu uprkos sve bržem radu krila i na kraju on krenu strmoglavo da pada držeći ruku podignutu u vazduh kojom je još uvek pokušavao da dohvati nebo.