Hanibalov put preko Alpa

Nalazio se na najvišoj tački njihovog puta preko Alpa. Ispred sebe, dokle god mu je pogled sezao, video je kolonu u kojoj su izmešani išli konjanici i pešaci, da bi na kraju izgledali samo kao linija koja seče belinu Alpa na dva dela. Tek je boneka borova grana ili poveći kamen prekidao snežni pokrivač razbijajući njegovu belu monotoniju. Iza njega nailazilo je još dvadesetak slonova, identičnih onom na kojem se on nalazio, a zatim se iza njih pomanjala besprekidna gomila pešaka. Pred njima se prostirala, za promenu, zaravan koja je, iako prekrivena dubokim snegom, bila lakša za prelazak. Ipak u daljini je mogao nazreti sužavanje staze sve dok se na kraju nije pretvorila u uzanu stazu s jedne strane oivičenu planinom, dok je sa druge strane pretila provalija. Pomalo ga je zastrašivala pomisao da na slonu pređe tako uzanu stazu. U glavi su mu stalno odzvanjale Hanibalove reči koje je izgovorio posle primedbe da se Alpi ne mogu preći slonovima: "Naćićemo put, ili ćemo ga sami napraviti". Pred polazak plašio se pravljenja puteva, a sada se plašio puta koji su pronašli.

Put je bio mnogo lakši njemu, koji je bio u korpi na slonovim leđima, nego konjanicima ili onima koji su na nogama išli. Ipak, put je i njemu teško pao. Često je morao da silazi sa slona ne bi li ga sproveo preko rizičnih delova. Osim toga imao je promrzline po licu i rukama. Čuo je priče da su izgubili skoro trećinu ljudi, a sa sigurnošću je znao da su izgubili i čak pet slonova. A prešli su tek pola puta! Na početku putovanja bio je ushićen, sa prijateljima je pričao o tome kako će iznenaditi rimljane i poraziti ih. Sada neki od njegovih prijatelja ostali su ležeći na putu iza njih prekriveni snegom i njegovo ushićenje je opadalo. Ipak, vera u poduhvat nikada nije opadala. Od samog početka znao je da će uspeti preći Alpe. Naravno shvatao je da ni to neće doći bez gubitaka, ali je verovao da će Rimljani imati znatno veće gubitke.

Slon na kom se nalazio zastade i premu ga iz misli u koje je bio upao. Činilo se da se napred nešto dešavalo što je zaustavilo kolonu. U daljini video je neko komešanje ljudi ali nije mogao da razazna o čemu se radi. Nije ga mnogo ni zanimalo šta se dešavalo jer uskoro su nastavili sa kretanjem. Staza kojom su išli bila je utabana hiljadama čizama i kopita koji su njome kročili pre njega, da bi je sada dodatno proširili slonovi. Sneg koji je oivičavao stazu bio je visok ljudima do pojasa. Napredovali su veoma sporo. Činilo mu se da je prošla čitava večnost odkako su kročili na zaravan, a još uvek nisu bili na polovini. Uskoro je naišao na, kako je predpostavio, uzrok ranijeg zastoja. S leve strane kolone nalazila su se prevrnuta kola, koja su jedva provirivala iz nanosa snega. Pored kola ležala su i dva tela, promorzla od hladnoće. Nije znao šta se tu desilo. Svi su već bili navikli da ostavljaju tela pored puta, ali kola su se lomila jako retko i uvek se gledalo da se poprave ako mogu. Iako znatiželjan morao je da nastavi dalje.

Polako ali sigurno zaravan se sužavala i prilazili su uskoj stazi koju su morali preći. Pred sam kraj zaravni primetio je da je sneg na jednom delu ispred crven. Kada je prišao, u crvenom krugu, mogao je videti beživotno telo konja. Vrat mu je bio presečen. I to je bila slika na koju su se morali navići na putu. Često su konji bivali povređeni, te da bi im skratili muke morali su ih ubijati. Jahača nije bilo pored njega. Nastavio je dalje, dok su sneg koji ih je okruživao smenjivale strme litice. Staza je bila jedva dovoljno široka da po njoj mogu hodati slonovi. Ni dva čoveka se nisu usuđivala da hodaju uporedo. Sa desne strane, mekani beli pokrivač zamenila je provalija. Od pogleda na sivo belo kamenje, koje kao da mu se smešilo sa dna provalije, vrtelo mu se u glavi. Napred mogao je videti stazu gde zavija, spuštajući se polako naniže samo da bi se posle opet popela na sledeći, manji, vrh. Jedan vrh zamenjivao je drugi i sve dok u daljini, na ivici horizonta, planine nisu konačno posustajale i ustupale mesto ravnijim predelima. To ga je podjednako radovalo i plašilo, jer po prvi put odkako su se upustili u prelazak Alpa mogao je videti odredište, a opet je izgledalo tako daleko i čekalo ih je dosta kilometara pre nego što ostave sneg i planine za sobom.

A povrh svega sada su napredovali sporije nego ikad. Slonovi su još dodatno usporavali kolonu. Ni njima nije bilo svejedno, primetio je, što moraju proći tako uzanom stazom. Posmatrao je koračanje svog slona. Jedva da je pomerao noge unapred, a opet i to mu se činilo prebrzo. Stopala su mu bila preblizu ivice, a pred njima se staza dodatno sužavala. Sada već nije bilo prostora za stopala slona i ivica desnog stopala virila mu je van staze. Tada je primetio kamen koji se odvoji od staze i krenu da se kotrlja nizbrdo povlačeći druge za sobom. Slonova noga koja je stajala na kamenu skliznu niz liticu i slon izgubi ravnotežu. Kada se setio da bi trebalo da skoči sa slona već je bilo prekasno te se i oni pridružiše kotrljajućem kamenju. Ostatak povorke skamenjeno je posmatrao lavinu koja je nastala. Iako su izgledali prestrašeno svi su bili srećni, predpostavljao je, što nisu baš oni bili na njegovom mestu.