Život egipatskog roba

Znoj, koji mu se slivao niz telo, kapao je na vruć pustinjski pesak ostavljajući tamne tragove u njemu. U vazduhu je osećao smrad robova koji su kao i on vukli kamenje. Sunce je bilo na vrhuncu i peklo je, činilo mu se, snažnije nego ikada. Na vruć pustinjski pesak, koji je stvarao opekotine po tabanima, bio je već odavno navikao. Ono što mu je još stvaralo probleme bili su konopci koje je vukao jer ruke su mu bile pune rana od ispucalih žuljeva koji su mu zadavali probleme i posle dvadeset godina vuče konopaca. Iza sebe čuo je pucanj biča po leđima nekog od robova što ga natera da se trgne jer svaki, pa čak i najmanji pucanj biča podsećao ga je na bolove koje je sam pretrpeo od njega. Ožiljci po leđima koje je nosio izmešane sa svežim ranama od biča bili su više nego dovoljan podsetnik da treba da se pokori. Ipak umor bi ga često savladao, a svaki put kada bi posustao dobijao je nov udarac.

U daljini mogao je da vidi piramidu kako se odbija beli sjaj mermera pod suncem. Bila je skoro gotova. Ostalo je još oko mesec dana rada na njoj pre nego što bi mermerni sloj bio završen, a ljudi su joj se već divili kao čudu nad čudima, jer je to bila najveća piramida do tada sagrađena. Slušao je ljude u prolazu kako veličaju piramidu, kako veličaju Kufua, ponekad ga čak i poistovećujući i sa samim Amonom. Slušao je ljude kako pričaju da je piramida simbol moći Egipta i da je Kufu najmoćniji od svih vladara. Za njega piramida je bila simbol ugnjetavanja i svaki put kada bi je ugledao osećao je samo neizmernu setu, proklinjući sudbinu što ga je odredila da se rodi kao rob. Kada je slušao ljude kako veličaju Kufua i piramidu nije mogao a da ne oseti prezir prema njima.

Od petnaeste godine radio je na piramidi zajedno sa još sto hiljada ljudi, uglavnom robova. Devet meseci provodio je orući njive, da bi za vreme poplava koje su trajale tri meseca vukao kamenje. Radio je na piramidi od samog početka zarađujući ništa drugo osim rana i ožiljaka koje su ga stalno podsećale da je ništa drugo do običan rob ubijajući mu sve nade i snove. Piramidu je prezirao i zbog činjenice da je izgubio mnoge prijatelje sa kojima je odrastao dok su gradili tajsimbol okrutnosti. I zaista, svaki dan je gledao kako gomile ljudi pada po pesku pod udarcima biča, umorni i izgladneli. Svakoga dana mogao je videti faraonove ljude kako odnose beživotna tela od piramide. Nije znao kuda su ih nosili a nije ni želeo da sazna.

Hodao je dalje pokušavajući da skrene misli sa piramide, sa bičeva i umora. Snaga je pretila da ga izda ali znao je da mora da nastavi. Imao je i previše podsetnika na to šta će mu se desiti ukoliko uspori ili padne, a ubrzo stiže i još jedan. Rob koji je bio ispred njega posusta i pade na kolena tražeći pauzu i malo vode, jer žeđ je bila ogromna među svima njima. Tada shvati da ispred njega stoji tek jedan dečačić star odprilike kao i on što je bio kada je krenuo sa radom na piramidi. Na leđima nije imao još nijedan ožiljak niti svežu ranu od biča. Verovatno prvi put radi na piramidi, pomisli, žaleći njegovu nadu da će mu biti dat odmor ili voda. Umesto toga dečak bi ošinut bičem koji napravi ogromnu crvenu liniju od desnog ramena pa sve do levog kuka. Zvuk udarca bičem propratio je bolni jauk dečaka koji mu je zaparao uši. Dečak je još uvek glečao na pesku pognute glave dok je šake zarivao u pesak stiskajući pesnice. Krv koja mu se slivala iz rane bojila je u crveno lanenu tkaninu koju je nosio oko struka. Čuo ga je kako jeca i požele da uradi nešto. Nije znao šta da uradi, nije znao da li će pomoći. Znao je samo da nešto mora da uradi, ali ga je ta činjenica plašila.

Faraonov sluga, zadužen za rad i red, ponovo diže bič.  Tada, i sam šačuđen svojim postupkom, pusti konopce, stade između dečaka i biča i uhvati ruku koja ga je držala. Kao odgovor dobio je podrugljiv smeh izmešan sa uzvicima čuđenja koje je čuo iza sebe od strane drugih robova. Zatim oseti kako ga faraonov sluga odguruje nogom i on pade leđima na pesak. Odmah zatim ga je čuo kako poziva još dvojicu ljudi koji ga uzeše za nadlaktice i postaviše između sebe. Čuo je pucanj biča, a zatim i njemu dobro poznat bol koji mu prođe kroz celo telo. Usledio je još jedan udarac koji je dočekao stisnutih zuba ne želeći da pusti nikakav krik. Usledio je još jedan udarac, a za njim i još jedan. Malopre belo, laneno platno koje je imao oko struka sada je bilo skroz crveno od krvi koja mu je lila iz sada već mnogobrojnih rana po leđima. Gledao je kako krv, spuštajući se niz platno, kapa po pesku bojeći i njega u crveno.

Iako u ogromnim bolovima i dalje je ćutao, ne ispuštajući nikakav zvuk. Nije želeo da im pokaze bilo kakve znake bola. Ustvari bolove više skoro nije ni osećao, bol je bio zamenjen osećajem olakašanja jer znao je da se tu sve završava. Znao je da će uskoro odputovati u zagrobni život gde, nadao se, neće više biti rob.